Iako je situacija u domaćem agraru decenijama veoma složena i teška, 65-ogodišnji Jožef Takač, kaže da su poljoprivrednici godinama navikavani da posluju u teškim uslovima, i da je samo mali procenat onih koji su se morali povući iz tog posla. To ne znači da oni što su istrajavali, nisu nezadovoljni potezima države i tržišnim prilikama, ali ih ljubav prema grumenu zemlje, koju su nasledili od predaka, obavezuje da istraju i prenesu znanje na buduće generacije. Dok smo degustirali njihove domaće proizvode, čiji ukusi su nas vratili u neka stara vremena, u kojima industrijska proizvodnja još uvek nije preuzela primat, te hrana nije sadržala toliko veštačkih boja i aditiva, Jožef se sa setom prisetio i godina, kada je još u bivšoj Jugoslaviji, on bio mladi, poljoprivrednik – pripravnik.
Planska proizvodnja nemoguća
Ovaj jugonostalgičar, kaže da u tom periodu nije bilo toliko nepoznanica i neizvesnosti u poljoprivrednoj proizvodnji. Ona je bila dobro organizovana i planska, unapred se znala otkupna cena žita, koje količine su posejane u svim zadrugama, mogle su se predvideti i cene za narednu žetvenu sezonu, nisu se stvarale nepotrebne zalihe u silosima.
Danas proizvođači seju kulture uz ogromnu strepnju, jer za otkupnu cenu svog proizvoda saznaju tek po završetku žetve. Jožef smatra da država već godinama vodi pogrešnu agrarnu politiku, kojom velikim proizvođačima omogućava da postanu još veći, dok su mali nevidljivi za njih. Zato im se, dodaje on, i dešava pustošenje sela, jer mladi ne vide svoju perspektivu u seoskim sredinama.
Radio je Jožef u mladosti, i u Sloveniji, koja nam je u međuvremenu postala inostranstvo, ali se vratio u svoj rodni Kruščić, jer je želeo da pomogne svojim roditeljima u obradi zemlje, a kada je zasnovao porodicu, potpuno se posvetio ratarskoj proizvodnji. Došlo je vreme, sa žaljenjem je konstatovao naš sagovornik, kada poljoprivrednici nemaju nikakve garancije za svoj uloženi trud, rad i novac.
Iako je u penziji, i dalje se bori za boljitak svoje porodice
U danu snimanja reportaže, porodica Takač je bila na okupu u kući, jer ih je kiša sprečila da obavljaju sezonske poslove. Obilne padavine, kakve se dugo ne pamte u našoj zemlji, nisu obradovale ratare tog kraja. S
a 17 hektara koliko obrađuje, Jožef nije želeo da daje bilo kakve prognoze o prinosima, jer dok kombajni ne uđu u njive i ne skinu sav rod, ništa se ne može predvideti.Voleli bi Jožef i njegov sin Janoš da povećaju svoje imanje, ali su oni, kako su nam rekli, suviše mali proizvođači da bi mogli da se uključe u utakmicu oko kupovine poljoprivrednog zemljišta, ona uglavnom dođe u ruke velikih zemljoposednika.
Iako je još uvek vitalan i u punoj snazi, 65 – ogodišnji Jožef bi više voleo kada bi svoje penzionerske dane provodio igrajući se sa unukom Stefanom, ili uz neke hobije. Zbog male penzije, prinuđen je da, i po kiši, i po suncu, bude na njivi i bori se za egzistenciju cele porodice.
Ogroman doprinos ženskog dela porodice
Iako su žene na selu često „nevidljive“ kao radna snaga, Jožef i Janoš, dobijaju ogroman doprinos od ženskog dela porodice, snaje Aleksandre i glavne domaćice kuće, Mirjane. Osim što „nosi kuću na svojim plećima“, ne libi se ova 56-ogodišnja Kruščićanka ni od rada na njivi, u oboru oko svinja, ili u bašti gde gaje organsko povrće.
Kako nam je rekla, svoj mir i slobodu na selu, nikada ne bi menjala za dinamičan i bučan život u gradu, u kojem dominiraju beton i brzi automobili. Navikla se na buđenje uz cvrkut ptica, često ih posete i veverice u potrazi za lešnicima, rode su im prve komšije na banderama, a najveća buka koju slušaju je kljucanje detlića u drvo. Komšijski odnosi su korektni, svaki put se ispomažu u dnevnim poslovima, a česta su i druženja uz kafu i meze.
Svaki slobodan trenutak, a na selu ih je veoma malo, Mirjana koristi za pravljenje raznih cvetnih i drugih aranžmana, slika, tapiserija i drugih ručnih radova, koje izlaže na raznim manifestacijama sa drugim članicama seoskog Udruženja žena „Vredne ruke“. Kako kaže, volela bi kada bi se više mladih zainteresovalo za ručni rad, kako bi se on sačuvao od zaborava, i po čemu bi selo ostalo prepoznatljivo.
Razgovor sa našim ljubaznim domaćinima iz sela Kruščić, u kojem trenutno živi oko hiljadu meštana, završili smo u ne baš optimističnom tonu. Kako nam se požalio Jožef, ni to malo bačko selo nije zaobišao trend odumiranja, svaka treća kuća je devastirana i napuštena, i predstavlja ruglo sela. On strahuje da će i njihovo selo jednoga dana zadesiti sudbina onih na jugoistoku zemlje, u kojima se ulična rasveta više ni ne uključuje, jer su ulice sablasno prazne, a po napuštenim dvorištima se napasaju ovce najupornijih stočara.
Opširnije pogledajte u video prilogu na početku teksta.
Sagovornici: Jožef i Marija Takač iz Kruščića
