U novosadskom naselju Slana bara, gotovo se niko više ne bavi poljoprivredom. No, mlekarku Đuju Đuragić poznaju sve komšije. Ona im svakog dana raznosi sveže mleko koje dobija od svojih krava sa Salaša u blizini. Ima 68 godina, nema struju, a mleko prevozi biciklom po izlokanom zemljanom putu, gde bi se i traktor zaglavio…Tu nije kraj Đujinim mukama. Iz obližnje fabrike, iskopali su kanale…
Đuja se mlada udala. Zajedno sa mužem Miroslavom i njegovom porodicom, bavila se poljoprivredom čitav život.
„Bilo je lakše tada, bili smo mlađi“, priča Đuja. „Držali smo 12 krava i 8 bikova. Imali smo i svoju poljoprivrednu zemlju, pa smo tovili i prodavali. Mleko smo nosili u Novosadsku mlekaru i to konjem. Put je bio loš, a količina mleka velika, nekada i po 100 litara mleka dnevno, pa smo morali tako. Onda smo kupili traktor, pa smo zimi nosili traktorom, a leti konjem. Tako smo radili godinama.“
Put od Slane bare do Salaša
Danas Đuja ima 68 godina i sama čuva krave. Međutim, taj jedini, zemljani put od Slane bare do Salaša za nju nije nimalo lak ni jednostavan.
Porodica Đuragić je od Novosadske mlekare, za koju je ceo život radila, tražila pomoć. Međutim, umesto da naspu put kao što su obećali, nudili su im muzlice za krave, koje nisu mogli da prihvate. Nafta je skupa, a na Salašu nema struje.
„Sad kad smo ostali ni na čemu, nemamo ni struju ni put. Tako se mučimo ceo život“, kaže Đuja i nastavlja: „Onda sam molila, išla u mesnu zajednicu da pitam da li nam mogu nasuti put, pošto smo godinama poljoprivrednici. Proizvodili smo hranu – žito, kukuruz, pšenicu. Mi smo sve prodavali zadrugi, bili smo proizvođači. Nikada nismo dobili odgovor. Obećali su, ali nikad ništa nisu ispunili. E, tako je bilo.“
Tu nije kraj mukama za ovu porodicu. Iz obližnje fabrika proizvodnje dečje garderobe Kotekst, iskopali su kanale.
„Mi imamo 9 jutara zemlje, a tu je svuda puštena smrdljiva voda. Kažu da mora tuda da ide. Kad sam otišla u Koteks da se žalim, rekli su mi da ne mogu ništa, jer su oni jači. Normalno da su jači, ne mogu ja biti ko oni nikad. Ja sam molila ljude koji su došli da snime te raskopane kanale, koji je tu mulj, koji otrov, da mi zaštitite makar Salaš. Kažu oni meni da vežem krave malo dalje. Pa najbolje da ih metnem na tavan. I krava nam je tu upala jedne godine“, priča mlekarka kroz suze.
Ljubav prema životinjama uprkos mukama
Đuja tako godinama biciklom prolazi taj put od dva kilometara, koji je često i izoran, jer se nalazi pored oranica.
„Meni bicikl ne gine, dok mogu. Znaš kad je komšija došao, pa stao kolima, pa me zavezao kanapom i vukao na biciklu. Ja upala u blato i ne mogu ni tamo ni tamo. Blato do kolena.“
U poslovima Đuji pomaže ćerka Slavica, koja je kolima doveze do pola puta, da i dotle ne mora biciklom. I to joj mnogo znači. Otkako je muž umro pre pet godina, Đuja druge pomoći nema. Mučili su se zajedno, kako kaže, a sada se muči sama.
Ako pitate bilo koga ko živi na selu od svog rada iako je teško, gotovo svi će vam reći isto – ljubav prema životinjama je ono što ih pokreće i održava u tom poslu.
„Imam dve krave i sad mi otelila jedna krava, juče, tako da sad imam i jednu junicu. Ali ja uživam u njima. Ćerka kaže: mama što ne prodaš, ali ja uživam u njima. Imam malo kokošaka, imam malo krava. Meni je tamo tišina, mir.
Daće bog zdravlja da nam srede put, pa da dođete na proleće, da bude i sira“, pozdravlja nas Đuja na odlasku, a mi se nadamo da će tako i biti.
Opširnije pogledajte u video prilogu na početku teksta.
Sagovornica: Đuja Đuragić, poljoprivrednica i stočar iz Slane Bare
Video prilog i tekst pripremila: Silvija Stojić
