Intenziviranjem proizvodnje u stočarstvu, uvođenjem produktivnijih rasa i primenom meleženja, u Srbiji su pojedine stare, autohtone rase ovaca iščezle, ili im preti odumiranje. Članovi Udruženja „Čuruški farmeri“ iz bačkog sela Čurug, ulažu ogromne napore kako bi sprečili, ili makar usporili taj negativan trend, ali su zbog zahteva tržišta i sami bili prinuđeni da se preorijentišu na traženije rase. Ljubomir Gojić, mladi ovčar iz tog sela, kaže da su na njegovoj farmi godinama bile i Cigaje i Pramenke, koje imaju odlične proizvodne karakteristike – visoku mlečnost i dobru plodnost, ali za njih već nekoliko godina nema zainteresovanih kupaca.
Braća Gojić prvi uvezli britansku mlečnu ovcu u Vojvodinu
Budući da su Ljubomir i njegov brat Zoran skloni eksperimentisanjima i vole da budu inicijatori i pokretači noviteta u proizvodnji, njihove kolege nije iznenadila informacija kada su među prvima u Vojvodini uvezli pet grla britanskih mlečnih ovaca.
Reč je o najcenjenijoj i najrasprostranjenijoj rasi ovaca u Engleskoj, te su braća Gojić želela da provere, kako će se aklimatizovati na naše podneblje. Za kratko vreme su se uverili u to da je reč o plodnoj ovci, koja daje dobre jaganjce, da mogu da pariraju svim mesnatim rasama, a visoka mlečnost je ključna stvar zbog koje su ih zadržali na svom imanju i imaju velike planove sa njima.
Ljubomir danas na farmi vodi brigu o dvadesetak grla, koje su, za sada, u karantinskom, štalskom načinu držanja, još uvek ih nisu puštali na obližnje pašnjake, kako bi izbegli eventualno zaražavanje bolestima. Kako ističe ovaj mladi domaćin, ta rasa nije zahtevna ni kada su u pitanju objekti u kojima se drže, ni kada je reč o ishrani.
Cilj proširiti stado do 200 grla
Vrlo su isplative, mogu da daju i do petoro jagnjadi, a godišnje u proseku i do 400 litara mleka, sa mlečnom masti od 5,5 do 9,5 procenata. Upravo te potencijale bi voleli da iskoriste, budući da, prema njihovim saznanjima, postoji ogromna potražnja za ovčijim mlekom.
Za ozbiljniju proizvodnju su im, kako ističe Ljubomir, potrebni i adekvatniji uslovi gajenja, u planu im je izgradnja novog, prostranijeg objekta, kapaciteta 200 grla. Kada budu formirali dobru genetiku, sa dovoljnim brojem ženskih grla, biće otvoreni i za pozive drugih proizvođača koji bi voleli da se oprobaju u njihovom uzgoju.Trenutno im je cilj da prošire sopstveno stado, do 200 grla, a potom će početi sa prodajom, kako muških, tako i ženskih grla.
Hiljadu papira i taksi
Ukoliko ima zainteresovanih, Ljubomir ih poziva da im se jave, kako bi zajedno uvezli veće količine, ali im je za realizaciju tog poteza, kako je istakao, preko potrebna i pomoć države, kako bi se pojednostavile administrativne barijere za uvoz te rase ovaca. Kako nam se požalio, pre tri godine kada su se oni odlučili za kupovinu, naišli su na brojne komplikacije.
Jedan od većih troškova bile su analize na bolesti, budući da država ne snosi troškove za uvezena grla. Imali su, kaže, problema i oko transporta ali i samog karantina životinja, iz dana u dan su im se samo, kako je rekao, karikale takse na sve i svašta. Karikaju se i svakodnevni troškovi na farmama, koje su unazad dve godine višestruko uvećane, te su mnogi proizvođači na granici rentabilnosti. Ljubomir kaže da ih u toj proizvodnji održavaju isključivo, subvencije koje država izdvaja za podsticanje ovčarske proizvodnje.
Ljubomir i njegov brat Zoran vode brigu i o 300 grla virtemberg ovaca, iako su poslovi na gazdinstvu podeljeni na ravne časti, ostaje im veoma malo vremena za relaksaciju. Poljoprivreda je fabrika pod vedrim nebom, a stočarstvo je grana koja je bez sumnje najteža, jer su stočari „taoci“ svojih farmi, robovi te proizvodnje, jer životinje zahtevaju konstantnu pažnju i brigu.
Dok smo snimali reportažu, Ljubomirovo i Miličino troje dece nam je veselo poziralo u kameru, pomažući ocu u hranjenju ovaca. Na naše pitanje, da li već sada u njima može da prepozna kvalitete budućih poljoprivrednika, Ljubomir nam je odgovorio rečima svog oca, da svako dete na selu treba terati da se bavi poljoprivredom, jer će se nekoj ona „zgaditi“ što će ih naterati da završe fakultete, dok će se na imanjima zadržati samo istinski zaljubljenici, koji će jednog dana izrasti u dobre poljoprivrednike. Koji izbor će napraviti mali Gojići, vreme će pokazati, dodao je naš sagovornik.
Opširnije mođete pogledati u video prilogu na početku teksta.
Sagovornik: Ljubomir Gojić, stočar iz Čuruga
