Cena hrane u Srbiji su samo četiri, a prosečna plata čak 68,8 odsto ispod proseka EU, pri čemu se od 2020. mnogo brže približavamo razvijenim zemljama po cenama nego po zaradama. Iako je stalno u fokusu javnosti, to pitanje je za Žaklinu Stojanović, dekana Ekonomskog fakulteta u Beogradu, samo jedna, potrošačka strana medalje. I ne bismo, kaže, smeli da zaboravimo da su na drugoj strani proizvođači.
”U manje razvijenim zemljama uglavnom se priča o zaštiti potrošača, pa se kroz agrarnu vodi socijalna politika. I kod nas se o hrani priča kao o socijalnoj kategoriji. Opravdano, jer se kroz cenu hrane meri i kupovna moć. Naše prosečno domaćinstvo skoro polovinu prihoda troši na osnovne životne namirnice. Zato svi toliko i brinu o cenama, iako je proizvodnja mnogo bitnija. Ako se ne pomogne proizvođačima, ponuda će biti sve manja, a pritisci na cene sve veći. Pri tome rast cena hrane ograničava razvoj ekonomije u celini. Sa nižim cenama hrane više dohotka ostajalo bi za druge proizvode i to bi omogućilo brži rast drugih delatnosti“, kaže Stojanović.
Kako dodaje, ključni problem je što se kod nas primarna poljoprivredna proizvodnja posmatra izolovano, dok je razvijene zemlje tretiraju kao deo agro-prehrambenog sistema, koji počinje od proizvođača inputa, a završava se nizom delatnosti koje njene proizvode koriste kao sirovine.
Začarani krug
Mi jesmo u začaranom krugu, s tim što iz njega može da se izađe, ali samo ako se poveća ponuda hrane, a to podrazumeva modernizaciju, razvoj i rast produktivnosti u poljoprivredi na pravi način. Do tada Srbija neće imati rešenja za ovaj problem.
Mnogo je malih, razjedinjenih igrača na strani ponude i malo velikih igrača na strani tražnje. U takvoj situaciji zadatak institucija je da pomognu malim proizvođačima, da ih zaštite, a one kod nas ne funkcionišu. Tu mislim i na ugovornu proizvodnju, marketing ugovore, različite forme udruživanja…
Kada danas studente pitam na šta prvo pomisle kada kažem zadruga, oni kažu na – rijaliti. Niko ne pomišlja na povezivanje poljoprivrednih proizvođača koje je kao model prisutno svuda u svetu. Zadruge su u svetu ogromne kompanije koje posluju na tržištima više zemalja i imaju više hiljada zaposlenih. Taj model za rešavanje problema malih proizvođača kod nas je izraubovan na pogrešan način i danas kad neko predloži poljoprivrednicima da se udruže, u glas, poučeni lošim iskustvom iz prošlosti, odgovaraju – ni za živu glavu.
