Interventni otkup mleka, proširenje prelevmana na mlečne prerađevine i hitna isplata zaostalih subvencija – to su, prema rečima Gorana Ješića, člana organizacionog komiteta Solidarnost, jedine konkretne mere koje mogu zaustaviti kolaps mlečnog govedarstva u Srbiji i smiriti aktuelne tenzije na terenu.
Situacija u srpskoj poljoprivredi, a naročito u stočarstvu i mlečnom govedarstvu, dostigla je kritičnu tačku, napominje za agronews Ješić, koji uzroke sadašnje krize vidi u neodgovornoj agrarnoj politici koja traje već petnaestak godina.
”Situacija je u svim segmentima katastrofalna. Poljoprivreda se konsolidovala tamo negde od 2007. do 2010. godine, ali već od 2011. kreće sunovrat”, kaže Ješić, pozivajući se na podatke o padu broja muznih grla i ukupnog stočnog fonda koji je zabeležen između popisa poljoprivrede iz 2012. godine i danas.
Paradoks, kako ističe, leži u tome što agrarni budžet formalno raste. ”Imamo de facto povećanje budžetskih sredstava i otvoren IPARD program Evropske unije, a rezultati su sve gori, sredstva neiskorišćena”, napominje Ješić. Razlog krize vidi pre svega u tome što se poljoprivreda tretira kao socijalna, a ne kao privredna kategorija, uz potpuno nerazumevanje evropske agrarne politike čiji temelj je bezbednost i kvalitet hrane.
Korupcija kao koren problema
Ješić ne skriva gde vidi ključni uzrok. ”Od tih milijardu budžeta imate bar 300 miliona prosutih koruptivno u poljoprivredi, a ostatak je podeljen socijalnoj kategoriji koja ne garantuje kapitalni razvoj.” Posledica takvog pristupa, smatra on, jeste da čak i sektori u koje je kapitalno ulagano – poput voćarstva, koje je postalo konkurentno s austrijskom i italijanskom proizvodnjom jabuke – ulaze u stagnaciju jer ne postoji koherentna agrarna politika koja bi ih podržala.
Zabrana uvoza nije rešenje
Komentarišući zahteve poljoprivrednika koji su se koncentrisali na zabranu uvoza, Ješić je jasan – to nije pravo rešenje. Naglašava da Srbija ne može prosto “zabraniti” uvoz jer bi to bilo direktno kršenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji smo potpisali sa Evropskom unijom. Takav potez bi izazvao recipročne mere – odnosno, EU bi odmah mogla da zabrani izvoz naših poljoprivrednih proizvoda na njihovo tržište, što bi uništilo sektore koji su konkurentni (poput voćarstva).
Srbija, kaže, već ima zakonske instrumente zaštite. Zakon o regulisanju tržišta poljoprivrednih proizvoda iz 2021. godine, u članovima 24. i 25, izričito obavezuje ministarstvo da u alarmantnim situacijama interventno otkupljuje mleko i prerađuje ga u mleko u prahu i puter – kategorije pogodne za dugoročno čuvanje u robnim rezervama.
“Izgovori ministra poljoprivrede Dragana Glamočića i predsednika Aleksandra Vučića da nemaju instrument za to – piše u zakonu koji su oni sami usvojili”, poručuje Ješić. ”Glamočić je direktno učestvovao u donošenju tog zakona, a Vučić ga je potpisao.”
Prelevmani – rupa kroz koju curi zaštita
Drugi problem je strukturna greška u sistemu prelevmana. Srbija je uvela prelevman na sirovo mleko, ali ne i na mlečne prerađevine. Rezultat je predvidiv: trgovinski lanci uvoze sir, puter i mleko u prahu iz zemalja koje imaju viškove – poput Poljske, koja je postala regionalni lider zahvaljujući pametnim investicijama u vlastitu poljoprivredu. Mlekare time nemaju podsticaj da otkupljuju mleko od domaćih proizvođača.
”Uvođenjem prelevmana samo na sirovo mleko niste uradili ništa”, objašnjava Ješić. Uz to, cene mleka u Evropi su trenutno pale, što stvara dodatni uvozni pritisak na domaće tržište.
Tri hitne mere
Ješić definiše tri konkretna koraka koja moraju biti preduzeta odmah:
Prvo, interventni otkup mleka – država treba da otkupi višak sirovog mleka, preradi ga u mleko u prahu i puter, i uskladišti u robne rezerve po jasno definisanoj kalkulaciji cena.
Drugo, proširenje prelevmana – hitno uvesti zaštitne dažbine na polutvrde sireve, puter i mleko u prahu kako bi se domaći proizvođači zaštitili od uvoznog dampinga.
Treće, isplata zaostalih subvencija – država duguje poljoprivrednicima subvencije iz prošle, a u nekim sektorima i iz pretprošle godine. Bez tih sredstava, farmeri nemaju obrtni kapital za novi proizvodni ciklus, dok su cene inputa – od đubriva do dizela – porasle dramatično.
”Bez tog novca koji im država duguje, oni su praktično u bankrotu”, zaključuje Ješić. ”Sve ostalo je prazna priča i kupovina vremena dok se stočni fond potpuno ne ugasi.”
Izvor: Agronews
