Kampanja vađenja šećerne repe, polako se privodi kraju i na parcelama jednog od najvećih proizvođača te ratarske kulture u Vojvodini, Jožefa Žunjija iz Temerina, koji kaže da im je sušna godina umanjila prinose slatkog korena, ali su više nego zadovoljni njegovim kvalitetom. Ne krije zadovoljstvo na svom licu naš domaćin, dok u rukama drži dve repe, koje svaka teži po 800 grama, imaju malu glavu, i nadaju se da imaju dovoljnu količinu šećera – digestiju. Žunjijevi, šećernu repu uzgajaju na oko 200 hektara, te je veličina od nešto manje od jednog kilograma po plodu optimalna. Ukoliko digestija bude iznad 17, Jožef očekuje prinos od 90 tona po hektaru na parceli, koju je obišla i naša tv ekipa. Šećerna repa našeg domaćina je solidno podnela ovogodišnje vremenske prilike, zahvaljujući, pored ostalog, i podzemnom zalivanju.
Savremene satelitske tehnologije putokaz ratarima
Porodice Žunji i Silak se trude da idu u korak sa savremenim tendencijama u proizvodnji te kulture, na njihovim njivama može se videti samo moderna mehanizacija. Sejalice i vadilice koje se koriste na njihovim parcelama, trenutno se mogu videti i na svetskim njivama. Među prvima su uveli i savremene satelitske tehnologije u svakodnevni rad, kaže Jožef i naglašava da je moderna poljoprivredna proizvodnja nezamisliva bez „pametnih analiza“. Đubrenje zemljišta radi se pomoću GPS sistema, sa precizno proračunatim i umerenim količinama fosfora i kalijuma. Što se tiče navodnjavanja, ove godine su 4 puta dodavali po 40 litara vode, šećerna repa zahteva veće količine vode, naročito u sušnim danima. Korov i štetočine su najveći neprijatelji svakog proizvođača repe, te su, u nekoliko navrata, bili prinuđeni da koriste hemijske preparate. Oni su, kaže, među retkim proizvođačima te kulture, koji u poslednjih par godina nemaju problema sa Repinom pipom.
Bez subvencija, opstanak šećerne industrije pod znakom pitanja
Rod i kvalitet su idealni, ali ne i otkupna cena, koja je ostala na prošlogodišnjem nivou. Veliki broj proizvođača će odustati od njene setve. Prošlo je vreme profita u proizvodnji šećerne repe, nezadovoljno zaključuje naš sagovornik. Cena ostalih žitarica je viša, a repa je ostala na prošlogodišnjem nivou, 38 evra po toni. Što je po mišljenju našeg sagovornika, malo. Cena repromaterijala je drastično skočila, pre svega, đubriva. To je mnoge tamošnje proizvođače odvratila od njene dalje proizvodnje. Šećerna repa će kod Žunjijevih i nadalje ostati u plodoredu, ali će razmisliti o tome koje količine će posejati.
Jožef bi voleo kada bi i domaći proizvođači šećerne repe bili jače podržani od strane države. Kako kaže, zavidi drugim evropskim proizvođačima, koji dobijaju veoma povoljne subvencije. Ukoliko država pod hitno ne bude uvela neki vid podrške, opstanak šećerne industrije biće pod velikim znakom pitanja, smatra naš sagovornik. On apeluje na nadležne da sačuvaju postojećih 40-tak hiljada hektara zemlje pod šećernom repom, jer bi ta namirnica mogla da bude naš izvozni adut, imajući u vidu činjenicu da se šećerane u Hrvatskoj gase, a da su nam, trenutno, jedini konkurenti Rumuni i Mađari. Na naše pitanje, koja bi bila optimalna svota za subvencije, gde bi kao proizvođači imali računicu, Jožef kaže da je to oko 500 evra po hektaru, i tada bi se veliki broj proizvođača , koji su ove godine odustali od te proizvodnje, bez premišljanja vratilo uzgoju te kulture.
Otkupna cena šećerne repe stagnira već nekoliko godina, ali nema odustajanja
Jožef Žunji i njegov partner iz porodične zadruge Laslo Silak, su članovi „Vojvodina agrara“- asocijacije primarnih poljoprivrednih proizvođača. U više navrata su, na raznim skupovima, ukazivali na probleme sa kojima se suočavaju proizvođači te slatke namirnice. Po svemu sudeći, njihovi apeli nisu doprli do nadležnih. Da li to znači da dolaze gorki dani za proizvođače šećerne repe, ili će se situacija stabilizovati? Kao i u drugim vidovima repe, vreme će pokazati, kaže ovaj svestrani proizvođač. On sa svojim partnerom i kooperantima obrađuju oko hiljadu hektara plodne njive u temerinskom ataru. Uz šećernu repu, gaje i kukuruz i pšenicu. Jedno je sigurno, dodaje na kraju naše posete Žunji, da ni od jedne proizvodnje neće odustati. Ne žele da prekinu vekovnu tradiciju svojih predaka.
