Srbija je zemlja koja ima hibride visokog rodnog potencijala, ali nema dobar i stabilan rod. Mnogo je faktora koji na to utiču, ali onaj ključni predstavlja niska količina hraniva za biljke. Prošle godine, posle skupe setve i velikih suša došli smo do sabiranja gubitaka i niskog roda kakav se ne pamti. Stalno smo u prilici da slušamo kako Srbija ne može da požanje 5 ili 6 tona pšenice, a ima dobre selekcije koje rađaju 10 i više tona po jednom hektaru.
Na kvalitetnom zemljištu i u dobrim agroekološkim uslovima, umesto samo 4-5 tona kukuruza koliki je prosek u žetvi, mi možemo da ostvarimo bolje rezultate, jer imamo selekcije hibrida koji rađaju 12 i više tona po jednom hektaru. Problem slabog roda najvećim delom leži u neadekvatnoj ishrani biljaka, ako izuzmemo propratne vremenske uslove koji su varijabilni i nepredvidljivi, situacija sa đubrivom je ipak konstantan parametar.
Biljka može obilno da rodi samo ukoliko u zemljištu ima dovoljno hrane. Međutim, kada je teška godina i skupa setva, a ratari na gubitku i hrane nema dovoljno, tu nastaje problem. Poljoprivredni proizvođači su pred setvu ovog proleća zabrinuti zbog rasta cena đubriva i poskupljenja na svim nivoima. Finansijski iscrpljeni usled drastičnog povećanja repromaterijala i loše godine, nisu u stanju ni da đubrenjem održavaju plodnost zemljišta.
Na dnu Evrope po potrošnji đubriva
Zemlja se ispostila, biljke gladuju i ne mogu da rode koliko rađaju u razvijenim zemljama Evrope gde se primenjuje puna agrotehnika. Prema zvaničnim podacima, ratari u Srbiji raspu po njivi 70 kilograma aktivne materije što je skoro 4 puta manje nego u državama EU.
Podaci govore da se kod nas, za razliku od Holandije, koja spada u red najrazvijenijih agrarnih zemalja, đubrivo rasipa skoro 3-4 puta manje, a to u mnogome objašnjava zbog čega su naše berbe i žetve lošije. Zemlja u Vojvodini je tip karbonatnog černozema i bogata je humusom, što je čini veoma plodnom, pa je samim tim potrebno i manje hraniva nego u zemljama Evrope. Međutim, situacija u Srbiji nije svuda ista, i negde je potrebno pojačati hraniva shodno analizi i tipu zemljišta.
Pre 30 i više godina, kada su ratari u Srbiji imali bolji standard, ali i bolji položaj, kupovali su i više đubriva, ali su u poslednjih desetak godina toliko finansijski devastirani da su nevoljno stagnirali u proizvodnji i otišli nekoliko koraka u nazad. Po potrošnji đubriva pali smo na samo dno u Evropi. Shodno svemu nabrojanom razlog je više nego razumljiv, a rešenje postoji. Potrebno je samo preduzeti neophodne korake.
Sistemski mehanizam ključ rešenja
Složena situacija može da se reši samo na nekom višem nivou, poput Ministarstva poljoprivrede, jer je državi stalo da Srbija postane i ostane značajniji izvoznik žita i druge hrane. Pogotovo u novonastalim geopolitičkim promenama u svetu. S obzirom da je prinos u direktnoj vezi sa količinom đubriva, onda treba smisliti i uvesti mehanizam kako da potrošnja đubriva poraste.
Ranijih godina su postojale inicijative da se ratarima omogući kupovina pod prihvatljivim uslovima i na kredite, te da se uvede regres što bi se isplatilo i ratarima i državi. Na taj način imali bismo bolje prinose i bogatije ratare.
Preuzimanje teksta je dozvoljeno samo uz navođenje našeg portala kao linkovanog izvora.
