U banatskom selu Mokrin, odvajkada su se gajile guske, danas ih u domaćinstvima ima više od dve i po hiljade, a te pernate životinje, već 36 godina unazad, okupljaju veliki broj meštana, ali i turista na „Gusanijadi“ – beloj koridi, jedinstvenoj u svetu. Svake godine, poslednjeg vikenda februara, mokrinski sokaci zabele se od belih musketara, koji izlaze na megdan, kako bi se izborili za naklonost gusaka. Letelo je perje i ove godine, zahvaljujući dobroj organizaciji lokalnog Udruženja odgajivača gusaka „Belo pero“. Osnovni cilj osnivanja Udruženja, kako nam je rekao njen predsednik, bio je da se olakša održavanje i osigura opstanak te nesvakidašnje manifestacije, u čemu su, svih ovih godina i uspeli.
Rodac savladao ljutog rivala Koronu
Kvalifikacije za šampiona, trajale su od sredine decembra prošle godine, a u poslednjoj nedelji februara, tačnije 27. februara, kljunove su ukrstili samo najbolji beli vitezovi. Zlatni pehar otišao je u ruke Aleksandra Adamova, čiji gusan Rodac je savladao ljutog rivala Koronu. Borbe su svake godine nepredvidive, priča nam Živica i ističe da je, uprkos oštrom oku i iskustvu guščara, teško unapred prognozirati koji gusan će se naći na pobedničkom tronu. Poznata im je samo genetika, odnosno poreklo gusana, ali ne znači da će svi mužjaci iz jednog legla biti i kvalitetni borci u nadmetanju.
Mnogo je dobrih i kvalitetnih gusana u Mokrinu, kaže Živica, ali je malo vrhunskih, i oni se moraju negovati i trenirati cele godine do takmičenja. Imao je svojevremeno i Živica svog Đokovića među gusanima. Te šampionske gusane ljubimce, koji su bili prvaci 2011. i 2012. godine, su ovekovečili, i oni danas preparirani „pozdravljaju“ goste na ulazu u dom porodice Terzić. Prodefilovali su njihovim dvorištem mnogi dobri guskovi, ali nijedan nije kao taj, nostalgičan je Živica. Trenutno u njihovoj avliji bitiše 17 gusaka i 6 gusana, ali su oni fizički odvojeni jedni od drugih. Da ne bi bilo nemira i trzavica, u svakom dvorištu može da bude samo jedan gusan i najviše četiri ženke.
Pobednik „Tucanijade“ odnosi sve : slavu, čast, ponos
Živica sa ponosom ističe činjenicu da je njegova porodica jedna od najzaslužnijih što se „Gusanijada“ u tom banatskom selu održala do današnjih dana. Autor je knjige „ Belo pere“, koja bi, po njegovim rečima, trebalo da posluži kao podsetnik budućim generacijama, koji će sačuvati od zaborava jedan zanimljivi deo istorije Mokrina. Kako kaže, pedantno je skupljao sve podatke o učesnicima i pobednicima, anegdote, zanimljivosti, fotografije i napravio retrospektivu te čuvene manifestacije sa predznakom „svetsko“, ukoričio je i srećan je što će ostati u zalog mlađim Mokrinčanima.
U njima će pažljiviji čitaoci uočiti da se u tekstu provlače tzv. mokrinizmi, izrazi koji su se ustalili u tom selu, nije reč o gramatičkoj grešci, naglašava Terzić. U Mokrinu se, kako nas je podučio naš sagovornik, kaže gusaK, a ne gusaN, pravdaju se time što se ni guska ne izgovara gusNa. A kaže se i PerE, a ne PerO, otuda i je i naziv njihovog Udruženja „Belo PerE“, što su sve izrazi koje žele da sačuvaju od iskorenjivanja.
Čuvaju Terzići od zaborava još jednu lepu tradiciju, koja je iz male seoske slave, prerasla u nezvaničnu svetsku manifestaciju „Tucanijadu“. Svakog Vaskrsa, svetska pažnja je toga dana usmerena na to malo banatsko selo, u kojem se Mokrinčani, u seniorskoj i juniorskoj konkurenciji, takmiče u tome čije je jaje najtvrđe. Pobednik odnosi sve : čast, slavu i ponos. Iako je osvajao i nagrade na oba takmičenja, one su mu važne ali, kako kaže, ne i presudne.
Sama činjenica da ste u toj godini vi nosilac titule meštanina koji je uspeo da pronađe najjače jaje, ili da imate najboljeg gusana, je nemerljiv osećaj i dovoljan elan i motivacija da se i naredne godine prijavite za takmičenje. Za ovu priliku, ofarba se više stotina hiljada kokošijih, guščijih, pačijih i morčijih jaja, ali samo kokošija učestvuju u duelu, ističe Živica, koji je ujedno i predsednik nadzorne Komisije na takmičenju. Propozicije takmičenja su svake godine iste, i jasne.
Jaja treba da budu kokošija, farbana i tvrdo kuvana. Nakon tucanja, jaja se presecaju na pola, jednu polovinu pojede sudija, drugu takmičar, kako bi se izbegle razne nepravilnosti. Dešavalo se, priča nam Živica, da su ljudi podmetali razna „kukavičja jaja“, često i tehnološki obrađivana, tečnim metalima, premazima na ljusci, ali i pečatnim voskovima ispod same ljuske, što govori o domišljatosti našeg naroda, ali i o ogromnoj želji za pobedom.
Svaštarenje imperativ opstanka na tržištu
Šampionske titule, godinama krase police i zidove porodice Terzić, poznatije po nadimku Košničari. Živičin otac, Sava je višestruki šampion u tucanju jajima i u borbi gusana, a majka Danica u pravljenju čuvenog mokrinskog lisnatog sira. Svi članovi ovog domaćinstva potpuno su predani poljoprivredi, kako ratarstvu, tako i stočarstvu. I to ne bez razloga, jer je svaštarenje jedini način da se opstane i da se ne bi poslovalo u minusu.
Jedne godine su skupi jaganjci, druge su jeftine svinje, potom sledi par dobrih godina za govedarstvo, na nečemu gubite, na nečemu dobijate, i zato je, po njegovom mišljenju, mudriji izbor raznovrsna od specijalizovane proizvodnje, isključivo jednog proizvoda.
Od proizvodnje sirovog mleka, radi predaje mlekarama, su još davnih dana odustali, jer je otkupna cena, već godinama, ispod svake granice isplativosti. Mleko im služi kao osnovna sirovina za proizvodnju mokrinskog lisnatog sira, po čemu je njihovo domaćinstvo prepoznatljivo.
Komentarišući odnos države prema domaćim proizvođačima, ovaj magistar poljoprivrede, kaže da se obećanja izgovorena na predizbornim skupovima, često ne poklapaju sa realnim stanjem na terenu. Na tržištu je prilično nedefinisana situacija, bikovi se jedne godine traže i za njih stočari postižu dobru cenu, već naredne dve godine posluju u gubitku. Isto važi i za uzgajivače svinja, koji su u protekle dve decenije, proživeli turbulentne situacije, i samo zahvaljujući velikoj upornosti, se zadržali u toj proizvodnji.
Živica je kratko konstatovao da paori na to ne mogu da utiču, te im preostaje samo da se nerviraju. A razloga za nerviranje, nađe se svakog dana, dodaje uz osmeh ovaj 39 – ogodišnji proizvođač, ali se na kraju uvek iznađu povoljna rešenja. Kada prođe godina, sa radošću je ispraćamo uz nadu da će nastupajuća biti bolja, i tako iz godine u godinu. Prošla godina im nije bila naklonjena, zbog suše, ali veruju da će ova biti berićetnija. Zadovoljni su prihodima od prodaje lisnatog sira, čiju tajnu recepturu, njegova majka Danica, uspešno čuva već trideset godina.
A u godinama koje slede, svu svoju snagu i volju uložiće upravo u razvoj tog mlečnog specijaliteta, kako bi Mokrin, osim po Raši Popovu, Miki Antiću, „Gusanijadi“, „Tucanijadi“, naftnim bušotinama i jedinoj populaciji velikih droplji u zemlji, ostao prepoznatljiv i po autentičnim gastronomskim delikatesima.
Sagovornik: Živica Terzić, dipl. inž., predsednik udruženja „Belo pero“, Mokrin
