„Bio sam širom sveta, video mnoga neba, ali tvrdim, smem da se zakunem: nigde zvezde nisu tako velike i niske kao u Mokrinu. Kao zlatne jabuke. Imam utisak da možeš da ih uzbereš. Saginješ se kada prolaziš ispod tih zvezda…“ Tako je o svom rodnom Mokrinu pisao Mika Antić, a dobrodušni, skromni i vredni Mokrinčani, koji su s prvim petlovima na njivi, poput Save Terzića, poznatijeg po špicnameu Košničari, o svom selu priča sa jednakom ljubavlju. Kako kaže, iako je imao prilike da putuje po svetu, to nije često radio u proteklim decenijama, te su mu mokrinsko nebo i sunce najdraži prizor, koji želi da gleda sve dok živi. Nekima je, kaže, draže da žive u Kanadi, Americi, njemu je i seoska avlija dovoljna da bi bio srećan.
„Gusanijada“ i „Tucanijada“ brendovi Mokrina
Od ovog uzornog mokrinskog domaćina, saznajemo i da Mokrin više puta u toku godine oživi i vrvi od znatiželjnika. Na Božić, bez obzira na vremenske uslove, u Mokrinu se održavaju trke na neosedlanim konjima, jer tradicija se mora poštovati. Trke se održavaju u čast ratnika od pre Prvog svetskog rata, koji su jahali neosedlane konje.
Mesec dana kasnije, krajem februara, lokalni gusani, bore se za titulu „kralja pernatog harema“ na „Gusanijadi“, manifestaciji sa višedecenijskom tradicijom. Sava ne propušta nijednu, makar i samo kao navijač iz publike. Kaže da mu je najduža pauza odsustvovanja sa manifestacija bila 18 godina, zbog raznih drugih obaveza, ali svaki put kada je učestvovao, ne bi se vraćao kući bez neke od nagrada. Podjednako ga obraduju i peto i prvo mesto, jer su mu uzgoj i nadmetanje gu saka, i tucanje jajima, pre svega, velika ljubav i hobi. U borbi guskova, do sada je, ističe, osvojio tri nagrade, ove godine, njegov gusan dvogodac Srećko, nije imao dovoljno sportske sreće, te se nije „okitio“ nagradom i poražen se vratio u dvorište Terzićevih. Ali to nije obeshrabrilo, ovog uvek srdačnog i nasmejanog Mokrinčanina.
Ne odustaje on ni od učešća na Svetskom prvenstvu u tucanju bojenim kokošijim jajima. Savino, kao kamen tvrdo kokošije jaje, izdržalo je nalete mnogih rivala, i sa ponosom ističe da je laskavu titulu svetskog šampiona, časno dobio više puta. Uspeo je Sava, osim sina Živicu, da privoli toj veštini i svog sedmogodišnjeg unuka, koji već ima svoj prvi pehar juniorskog prvaka u tucanju jajima, što ga čini izuzetno ponosnim.
Oštar zvuk jajeta, ali i mudra taktika formula za pobedu
Da bi se takmičar mogao pohvaliti da je izvojevao pobedu, zahvaljujući najtvrđem jajetu, bitna je taktika, ističe Sava, ali, pre svega, odabir jajeta, koje samo vrsni poznavaoci mogu da odaberu u hiljadama sličnih. Zamolili smo ga da nam demonstrira samu tehniku ocenjivanja jačine ljuske jajeta. Na stolu su stajali numerisani uzorci sirovih kokošijih jaja, koje su Sava i Živica, pedantno skupljali od kraja prošle godine iz inkubatorske stanice, koja otkupljuje seoska jaja.
Da bi nam dočarao kako se biraju šampionska jaja, Sava je kvrcnuo najpre jedno, a potom i drugo jaje o zube, i na osnovu oštrine zvuka procenio koje je adekvatnije. Na ovaj način, Terzići provere i više od hiljadu komada jaja, do Vaskršnjih praznika, dok ne suze krug na petnaestak, među kojima se, po njihovom mišljenju, krije ono jedno, sa kojim će izaći na megdam drugim takmičarima.
Iako su jaja morki najjača, meštani Mokrina ne odustaju od toga da se takmičenje odvija samo uz kokošija jaja, i to svaki takmičar sa jednim jajetom. Sava kaže da sličnih takmičenja ima i u drugim bivšim jugoslovenskim republikama, npr. u Bosni se održalo tucanje sa jajima, ali je tamo princip da je u “igri“ tridesetak jaja, a u Mokrinu je borba teža i kraća, jer samo jedno jaje odlučuje ko će biti svetski prvak u tucanju jajima.
Jaja se čuvaju u specijalnom sefu do finala
Da bi se izbegle eventualne mahinacije, u vidu manjeg guščijeg, pačijeg ili većeg morčijeg jajeta, koje je “filovano” voskom ili auto gitom, a što se dešavalo, finalna jaja se čuvaju u specijalno napravljenom sefu. Propozicije takmičenja se nisu menjala od samog početka, priča nam Sava, te višečlana komisija, pobedničko jaje preseca na pola, upravo da bi se utvrdile eventualne nepravilnosti. Sava kaže da bi, u slučaju da se ustanovi da je nečije jaje kamuflirano, dorađeno, to za takmičara bila velika bruka i sramota, te se do sada niko nije usudio da se služi malverzacijama.
Svaštarska proizvodnja
Sava Košničar, koji već sedam decenija korača mokrinskim sokacima, bavio se, kaže, poljoprivredom od kada zna za sebe. Uz pomoć supruge Danice i sina Živice, obrađuje 80 jutara zemlje, a raspolaže i kompletnom mehanizacijom. Iako su ga rođaci i meštani savetovali da povećava hektare zemlje, on nije, kaže, imao pretenzije za širenjem, i nikada se nije bavio samo jednom vrstom proizvodnje, oduvek su svaštarili. Imali su vinograd i proizvodili kvalitetno vino, držali su, i još uvek drže, krave muzare i ovce.
Uzgoj krava i proizvodnja lisnatog sira
Od proizvodnje sirovog mleka su, kako ističe, još davnih dana odustali, jer je otkupna cena sramotno niska, te su se preorijentisali na gotov proizvod – na proizvodnju rolovanog lisnatog sira, koji je proslavio to banatsko selo. Njegova supruga Danica dnevno napravi dvadesetak kilograma tog mlečnog specijaliteta, koji je danima unapred rasprodat. Da bi uspela da napravi te količine, potrebno je da uvek ima na raspolaganju dovoljne količine svežeg mleka, za šta su zaduženi njegov sin Živica i on.
Takav tempo života im je uskratio odlaske na letovanja i zimovanja, ali se, kaže Sava, ne žale, zadovoljni su postignutim, šire se, koliko im je dugačak jorgan. Sve što su stekli, je iz sopstvenih sredstava, naglašava Terzić, od države nisu nikada tražili podsticajna sredstva, da ne bi postali robovi svoga rada, žele da budu gazde svog imanja, a krediti bi ih uslovljavali da rade više.
Sin ostao na imanju, poštujući rad dede i oca
Savina desna ruka, i budući nosilac proizvodnje, sin Živica, po završetku magistarskih studija, vratio se u svoje rodno selo, i raznim aktivnostima trudi se da motiviše svoje vršnjake i mlađe, da ostanu u tom živopisnom selu, najvećem u Banatu. Time, je, zaključuje Sava Terzić, odao poštovanje i prema svojim precima, a bila bi velika šteta, kada bi i oni, poput mnogih njihovih komšija, izdavali zemlju u zakup, ili je posmatrali zaparloženu.
Sagovornik: Sava Terzić, poljoprivredni proizvođač iz Mokrina
