“Menjamo ministre kao na traci, a država kaže da ima desetogodišnju strategiju. Gde je ta strategija kada nas pogode suše i elementarne nepogode?“ – pita Saša Tomaš iz Udruženja ”Banatska crnica“, komentarišući katastrofalno stanje na njivama širom Srbije. Prema njegovim rečima, poljoprivrednici već četvrtu godinu zaredom trpe posledice suše, a situacija iz dana u dan postaje sve teža.
Zbog mraza, suše i sve izraženijih klimatskih nepogoda, deset udruženja iz Vojvodine i centralne Srbije zatražilo je od države jednokratnu pomoć od 300 evra po hektaru za prolećne useve i voćarske zasade registrovane u sistemu eAgrar. Ako pomoć ne stigne, najavljuju proteste u avgustu.
”Jun je bio jedan od najsušnijih u poslednjih 170 godina. Kukuruz se nije ni oprašio, suncokret je sitan, soja podbacila. Prinosi su smanjeni i do 100%. A kiša koja je pala – zakasnila je“, navodi on.
Dodatni pritisak selektivne inspekcijske kontrole
Pored vremenskih nepogoda, dodatni pritisak osećaju i kroz selektivne inspekcijske kontrole. Tomaš tvrdi da su nakon ranijih protesta pojedini lideri udruženja bili izloženi inspekcijama koje su imale za cilj da ih zastraše ili da ih administrativno “zamrznu”. ”Inspekcije izlaze na teren samo kada dobiju nalog s vrha. A inače ih retko ima. Pritom, uvozno voće i povrće često prolazi bez adekvatne kontrole, iako je, po mnogima, znatno lošijeg kvaliteta od domaćeg“, ističe Tomaš.
Ukazuje i na dvostruke aršine kada je reč o bezbednosti hrane. ”Naše voće vraćaju sa granica zbog tragova pesticida, dok se uvozno gotovo i ne proverava. Naši proizvođači nemaju uslove ni sredstva da ispune sve norme, a s druge strane, uvoz dolazi bez problema. Mi znamo kakvi su proizvodi iz Turske, Albanije, Egipta – a oni se ovde prodaju bez ikakvih upozorenja”.
Uprkos potpisanom sporazumu sa Vladom prošlog oktobra, koji je poljoprivrednicima doneo jednokratnu pomoć i regres za seme, komunikacija sa nadležnim institucijama je potpuno prekinuta. ”Potpisivali smo sa jednim ministrom, pa se dogodila smena, sada je novi, i sve stoji. Kašnjenja, nedostatak kontinuiteta, neizvesnost – to je naša svakodnevica“, kaže Tomaš i dodaje da su poljoprivrednici ostavljeni bez osnovnih mehanizama za prevazilaženje krize.
Povrh svega, udruženja poljoprivrednika nemaju institucionalni kanal komunikacije sa državom. ”Ostalo nam je jedino da se obratimo javnosti, da građanima objasnimo kakvo je stanje na terenu, jer iz Vlade i Ministarstva nema odgovora. Mi tražimo dijalog, ali ga ne dobijamo”.
