Višedecenijska uspešna proizvodnja kulena i kobasica šidskih kulenara, porodice Lemajić, privukla je i nas. Započeli smo razgovor sa najmlađim članom porodice, Konstantinom. I to u danu kada su njegov deda i otac išli za Novi Sad kako bi na 85. međunarodnom poljoprivrednom sajmu preuzeli nove četiri zlatne medalje. Pitali zbog ga čega su oni najbolji? Odgovorio je da je to zbog toga što prave dobar kulen. Sudeći po novim, ali i po brojnim zlatnim medaljama, poslednjih godina, njihov brend – kulen je više nego dobar.
Lemajići su poslednjih decenija apsolutni pobednici gotovo svih sajmova i kulenijada, što često razljuti ostale učesnike. Sve te nagrade nisu slučajne, već su rezultat predanog višedecenijskog rada, kaže Predrag Lemajić, alfa i omega cele proizvodnje. On kaže da je uvek voleo samo poštenu “borbu” na tržištu. Sujeta drugih kulenara nije ga obeshrabrivala svih ovih godina, naprotiv, bila mu je motivacija da budu još bolji!
Kraljevski proizvod od svinjskog mesa
Kulen je kraljevski proizvod od svinjskog mesa, a za dobar ukus važan sastojak je ljubav, dodaje začetnik te proizvodnje. Šaljivo je dodao da u kuhinji u kojoj kuvari nisu korpulentniji, znači da nema dobre hrane. Samo konstantnim probanjem ukusa možete da dobijete kulen vrhunskog kvaliteta – nema druge tajne, kaže Lemajić.
A da biste proizveli kulen baš kako treba, nisu, kaže Predrag, dovoljni samo meso, paprika i začini već godine rada, iskustva, zapažanja i usavršavanja. Ali i kontrole svake etape u proizvodnji. Njihovi proizvodi su domaći, bez masnoće i dodataka, u prirodnom omotaču. Sazrevanje, sušenje i dimljenje se radi dok se ne dobije lepa boja što znači da je za trpezu spreman tek za šest meseci, objašnjava Lemajić. Novine su, dodaje on, uvek dobrodošle ali se oni pridržavaju receptura od pre 50 godina.
Bežao je naš domaćin kao dete iz škole kako bi od tadašnjih najboljih mesara učio zanat. Vremenom je, kaže, dodavao, oduzimao, vrednovao i došao do jedinstvene formule, koja mu je ispunila vitrine sa preko 30 zlatnih odličja. Njihovo gazdinstvo se danas bavi tovom oko 100-tinu svinja američkih rasa jorkšir i durok. Kaže da su se za durok neraste odlučili pre svega zbog visokog kvaliteta njihovog mesa, količine proteina i boje. Osim sremskog kulena u njihovom pogonu prave se i kobasice, šunke, slanine, švargle, čvarci. Sve ono po čemu su sremski domaćini prepoznatljivi.
Bez podrške države nema ni mladih na selu
Ovaj veteran u kobasičarskoj proizvodnji, zamera nadležnima što nedovoljno vode računa o domaćim stočarima. Uveren je da bi znatno veći broj mladih Šiđana ostalo da živi i radi na selu ali da, zbog konstantnog kolebanja u ceni i nesigurnog plasmana stoke, oni sve više gravitiraju ka većim gradovima ali i u zemlje Zapadne Evrope.
Svog sina Mladena uspeo je da zadrži na domaćinstvu i on mu je najveća pomoć. Mladen Lemajić je, nekoliko godina radio kao grafičar, ali sa razvojem tehnologije taj zanat je zamro te se okrenuo porodičnoj proizvodnji. I, kako nam je rekao, nije se pokajao. Uz oca Predraga, kao najboljeg mentora, proteklih godina, ”ispekao” je mesarski zanat. Nada se da će jednog dana prevazići svog učitelja ali i da će njegov sin Konstantin, to isto učiniti kada bude odrastao čovek.
Ovaj mladi proizvođač svojim velikim uspehom smatra i činjenicu da je zadobio poverenje nadležnih u Pokrajinskoj vladi koja mu je odobrila bespovratna sredstva u iznosu od oko 3 miliona dinara za podsticanje proizvodnje, zahvaljujući kojima će se njihovi suhomesnati proizvodi ubuduće proizvoditi po najvišim, HASAP standardima Evropske unije.
Povećanje proizvodnje i za buduće naraštaje
Dodajmo da, ovi poznati kulenari, godišnje proizvedu 4 tona kulena, isto toliko kobasica, sto tabli slanine, a šunke samo za sopstvene potrebe. Mogli bi, kaže Mladen, i više ali trenutno nemaju dovoljno prostora u kojima bi mogli da uhrane toliko svinja, s obzirom na to da se od svake za kulen koristi samo 15 odsto čistog mesa. Oni koji su probali kulen Lemajića rado ga preporučuju drugima.
Uz primenu savremenih standarda, plan im je da povećaju proizvodnju sa sadašnjih četiri na deset tona godišnje ali i da održe kvalitet, baš kao i slogu porodice, koja im je najsjajnija medalja, zadovoljno dodaje najstariji član porodice Lemajić.
A najmlađi član porodice, Konstantin sa početka naše priče, na pitanje hoće li nastaviti dedinim stopama, odlučno odgovara – DA!
Opširnije pogledati u prilogu.
