Da su putevi života čudni više nije ni novost, pogoto kada sve više nailazimo na priče naših proizvođača koje su jedinstvene. Takav je primer i Đure Đukića iz Crepaje, povrtara koji je ceo život voleo poljoprivredu ali je malo falilo da se njome nikada ne bavi. Po želji svoga oca, iako je odrastao na selu i voleo sve što poljoprivredna svakodnevica nudi, otišao je svojevremeno na pravni fakultet. Tokom studija upoznao je i suprugu i kada su oboje bili na samom kraju studiranja, ipak su rešili da je selo ono što ih zove. U Crepaji su od tada i zajedno, uglavnom samo uz pomoć sinova, uspešni povrtari.
Od bašte u dvorištu porodične kuće krenuli su i podigli prve plastenike. Vremenom međutim, Đura kaže da se potreba za proizvodnjom povrća povećala te je postojeća plastenička proširena i na otvorenom. Da je lako ispratiti oba tipa proizvodnje nije kaže, pogotovo u nedostatku radne snage, ali ova četvoročlana porodica to postiže.
Iako uzgajaju skoro sve povrtarske kulture koje uspevaju na ovom banatskom podneblju, nas je zanimalo koja je među njima i najzahtevnija. – „Najzahtevnija kultura u proizvodnji povrća, po mom mišljenju, je paprika jer, da bi se imao nekakav finansijski efekat, 80% paprike mora da je prve klase, ako se to ne odradi kako treba i bude pola prve, a pola druge, treće ili niže klase – tu finansijske dobiti nema. Zato ja izbegavam da gajim papriku, izuzetno, u plastenicima samo baburu jer se ona uvek prodaje. Izgleda da u Crepaji baš nije podneblje za papriku jer imamo mnogo plamenjače, probao sam i nije mi baš išlo od ruke, ima jeftinijih kultura i manje ulaganja, a ista je dobit“ – kaže nam Đura.
I pored velike suše, Đura kaže da ovo ipak nije bila loša godina za povrtare, bar ne one koji su imali čime da zalivaju svoje kulture na otvorenom. „Ove godine su bile samo ekstremno visoke temperature, a bolesti su bile na minimalnom nivou. Prošle godine kupus, karfiol i brokoli nisam mogao da sprečim najezdu crva, sovica, kupusara i još koječega, a ove godine sa jednim prskanjem ne znam hoće li biti još potrebno. Ove godine je bilo i manje plamenjače i pepelnice, bilo je suvlje vreme, bez vlage i nije bilo takvih bolesti. U plastenicima je standardno, da li su visoke ili niske temperature mora da se zaliva, a napolju je bilo ekstremnog zalivanja u svim kulturama, bilo je i u zeleni, šargarepi i u mladom luku, kupusu (proletnjem), brokoli – sve je iziskivalo dodatne troškove. Prošle godine to su bili minimalni troškovi, ali ove godine se nisu gasile pumpe.“
Iako je naš proizvođač zaista zadovoljan ovogodišnjim cenama povrća, bar kada su njegovo privređivanje i prodaja u pitanju, kada se osvrne na početke i današnje trendove, na tom polju se kaže, mnogo toga promenilo.
„Čini mi se da je pre bilo sa manje posla, više zarade, ili su naši prohtevi porasli, ili je smanjena potrošnja povrća, besparica, nemaština. Mi imamo naše tezge na pančevačkoj pijaci gde moja supruga to prodaje i, u principu, svo ovo povrće mi prodamo, mi sami proizvedemo, sami rasad napravimo, sami prodamo po cenama koje su veće od veleprodajnih, ali ja mislim da ima mnogo manje zarade nego ranije, lakše se prodavalo, sada se mnogo teže prodaje povrće. Ja mislim da je uzrok tome jako loša politika prema poljoprivredi. S druge strane masovna proizvodnja je počela na sitnim parcelama, ljudi koji su ostali bez posla i koji su počeli nešto da sade i uzgajaju, tako da je počela masovna proizvodnja, a tržište je ostalo isto. Naravno još i to, što u rano proleće, kada bi bilo najveće zarade od naše plasteničke proizvodnje, ulazi povrće iz Albanije, Turske, iz Grčke i Španije“ – ističe naš domaćin.
Ipak, u godinama koje dolaze, a s obzirom na sve češće vremenske nepogode, koje nisu izostale ni ove sezone, naš domaćin pretpostavlja da će polako početi da smanjuje plasteničku proizvodnju. „Stičem utisak da malo plastenička proizvodnja, baš zbog tog uvoza i svega ostalog, izlazi malo iz mode, da je više potrebna proizvodnja povrća na otvorenom. Prvo jer se menjaju vremenske prilike, svake godine imamo štete od vetra, jakog vetra koji ovde ne može da se spreči, zbog čega sam imao štete u plasteniku, zbog čega sam morao da ga prodam u sekundarne sirovine.“
Đura Đukić iz Crepaje već 10 godina ima svoje mušterije i njegovi proizvodi su prepoznatljivi po kvalitetu. Pošten u svojoj proizvodnji, kaže, neće težiti ni proširenju jer ukoliko bude potrebno proizvodnju će i smanjiti, ali će zajedno sa suprugom ostati veran kvalitetu jer, na kraju krajeva, to je ono što ih izdvaja od uvozne i neretko nesavesne proizvodnje.
Opširnije pogledati u prilogu.
