Naš domaćin, 64-orogodišnji Radomir Jovanović, često u društvu svojih prijatelja i komšija u šali, kaže da se nekada u njegovom rodnom selu Kalinovac – kalio novac a danas meštani jedva mogu da prežive od poljoprivredne proizvodnje po kojoj je selo poznato.
Od vinograda do malinjaka
Sve je manje novca ali i Kalinovčana koji bi ga zarađivali na selu. Ostali su samo oni najstariji, a kako sa setom dodaje Radomir, mladež ne vidi svoju perspektivu na selu. On ju je video pre godinu i po dana kada je podigao svoj zasad malina, a do odlaska u penziju ima i brojne planove.
Pre pet godina, Radomir i njegov sin planirali su da započnu vinogradarsku proizvodnju ali i da, na jednom delu parcele, zasade krušku viljamovku. Pošto nije sve teklo po planu, a godine su prolazile, odlučili su se za malinarsku proizvodnju.
Nabavili su prve sertifikovane sadnice sorte „polka“, pre svega zbog njene dobre otpornosti na klimatske promene. Bez zalivnih sistema, kako dodaje Jovanović, danas je nezamisliva bilo koja proizvodnja. Jedini je, kaže, u tom kraju koji je iskopao arteški bunar, uloživši u njega šest hiljada evra, a da od države nije dobio nikakve subvencije.
Imao je Radomir i druge, veće izdatke, kako bi osavremenio svoju proizvodnju, nadajući se da će mu država refundirati deo novca. Godinu dana je, kaže, na čekanju a strpljenje ga polako izdaje – nezadovoljno dodaje on.
Malina srpski brend ali ne i strateški proizvod
Malina je, kaže naš sagovornik, srpski brend ali još uvek nije i strateški proizvod. I biće tako sve dok država ne bude preduzela neke konkretnije mere za zaštitu tog jagodičastog voća.
Slaže se da ne treba država da diktira cenu maline već da je određuje samo tržište ali zamera nadležnima što već godinama dozvoljavaju da sa malinarima manipulišu hladnjačarski monopolisti.
Najrealnija cena, koja bi, kako se izrazio, zadovoljila apetite svih učesnika, treba da je oko 230 dinara za kilogram. On će je, kao i prethodnih godina, na beogradskim pijacama prodavati za 180 dinara.
A da bi mogao toliko da naplati, morao je, kaže, dosta mukotrpnog rada ali i sredstava da uloži ne bi li postigao zadovoljavajući kvalitet. Najskuplje mu je bilo da plati radnu snagu, par hiljada evra, kao i hemijska zaštita plodova.
Kako do finansijske dobiti?
Razne su kaže mogućnosti da se od „crvenog zlata“ dođe do finansijske dobiti. Deo proizvedenih količina rasproda se na pijaci, deo se čuva u rashladnim uređajima, a od ostatka njegova supruga i on prave domaće sokove, džemove i rakiju i, kako u šali dodaje Radomir, malo je teglica koje se zadrže u njihovoj ostavi.
Ovih dana, ovaj neumorni Kalinovčanin, posvećen je organizovanju berbe malina na svojim zasadima ali mu je pažnja usmerena i na osmišljavanje novih proizvodnji, poput uzgoja jagoda i višanja, uz nadu da će se u godinama koje slede, za taj posao zainteresovati ako ne njegova deca onda makar njegovi unuci.
Opširnije pogledati u prilogu.
