Proputujući sela u Vojvodini obišli smo i Sanad. Ono što smo zatekli sada je već uobičajena tužna slika sela. Trend odumiranja sela i ovede se oseti.
Čuveni stihovi Desanke Maksimović po kojoj su tadašnju Srbiju doživljavali kao „zemlju seljaka na brdovitom Balkanu“, sve se manje mogu iskoristiti u današnjem vremenu. Seljaka više nema u pesmama, a sve ih je manje i u selima. O trenutnom stanju najbolje govore podaci: u 1.200 sela u Srbiji više nema nijednog stanovnika, a u preko 500 njih, živi jedva par stotina, uglavnom vremešnijih meštana.
Sanad – selo u koje rode sve ređe sleću
Negativan trend odumiranja sela nije zaobišao ni nekada uzorno i dinamično banatsko selo Sanad. Na glavnoj ulici smo, od retkih prolaznika, zatekli samo starije meštane. U manjim ulicama, mogu se videti kuće koje su urušene i zaparložene. Sanad je selo u koje rode sve ređe sleću, priča nam pomalo ogorčena meštanka Marica Trifunov. Marica je, iako na pragu sedme decenije, još uvek vitalna i aktivna. Pamti ova vredna žena i bolja vremena. Kako nam je rekla, po završetku studija i udaje, doselila se u rodno selo svog supruga pre 46 godina. Od tada se na porodičnom imanju bave raznim vidovima poljoprivredne proizvodnje. Nekada je to selo, kako ističe, bilo dinamično i koloritnije. Domaćini su se, kako veli, utrkivali čija će okućnica biti urednija a fasada sveže okrečena.
Mladi budućnost potražili daleko od njiva
Bavljenje poljoprivredom u tom selu, nekada je bila stvar prestiža. Današnji mlađi meštani tog malog sela nadomak Čoke, svoje uhlebljenje su potražili daleko od njiva, koje obrađuju njihovi roditelji. Veliki broj njih je, posle nekoliko neuspešnih pokušaja da se zaposle u Srbiji, svoje fakultetske diplome poneo sa sobom u neku od zapadnih zemalja. Maričina ćerka jedna je od njih. Godinama se nadala da će nakon studija uspeti da nađe posao u struci ali joj na preko 20 poslatih radnih biografija nije stigla nijedna potvrda od poslodavaca. U Nemačkoj je zaposlena od prvog dana uz mogućnost brzog napredovanja u karijeri. Marica se nada da njen sin Branko, sa kojim dele dnevne obaveze na imanju, neće krenuti sestrinim stopama.
Zaparloženi vinogradi, grožđe bez kupaca
Vinograd u kom smo snimali, njen je vršnjak, već sedamdesetak godina odoleva banatskim vetrovima. Savremene bolesti, koje su se poslednjih godina pojavile, a za koje ne postoji sigurna zaštita, neminovno će se odraziti na kvalitet njihove vinove loze. Sve je manje onih poljoprivrednika koji bi pokazali svoje nezadovoljstvo trenutnom situacijom u domaćem agraru. Tih dana u Maričinom vinogradu se spremala berba grožđa. Ima oko 14 vrsta grožđa.
Banatski paori kivni zbog kašnjenja subvencija
Kivni su tamošnji paori na maćehinski odnos države prema njima. Zbog takvog odnosa države, mnoge proizvođače u tom kraju obuzela je apatija. Nekada uzorne farme gase se jedna za drugom. Najveći problem predstavljaju im subvencije, koje nisu dovoljne a neretko kasne i dve godine. Nezadovoljna je odnosom države naša sagovornica, ali je prezadovoljna ovogodišnjim rodom i kvalitetom grožđa. Volela bi, kada bi makar deo roda, imala kome da proda ali će ti zdravi grozdovi, kao i prethodnih godina, po svemu sudeći, završiti u domaćoj rakiji. Vinograd joj je, kako uz osmeh dodaje, oaza mira. Svaki čokot u njemu posmatra kao svoje dete. Kaže da se svakoga jutra budi pre prvih petlova, svesna starih izreka da vinogradu ne treba gospodar nego sluga i da voli kada mu se poželi dobro jutro i laka noć. Volela bi Marica kada bi, osim vinogradu, imala i veći broj komšija kojima bi mogla da poželi dobar dan. Sa nesmanjenim optimizmom govori o budućnosti tog malog sela, uz nadu da neće, poput mnogih drugih u Vojvodini, nestati sa mape postojanja.
