U selu Suvodanje većina meštana bavi se svaštarenjem, u čemu dominira stočarstvo i voćarstvo. Kako kažu, jedno bez drugog ne ide, jer proizvodnja kupina i malina ne može bez stajnjaka . Tako je i na gazdinstvu Slobodana Petrovića, čiju porodicu smo zatekli u branju kupina, pred sam kraj sezone. Što se samog kvaliteta tiče, može se reći da je godina bila dobra, kaže nam naš domaćin.
“Godina je bila dobra. Kiše je bilo kad je trebalo, ne preterano, te je kvalitet dobar. Sad, pred kraj avgusta je malo suša uzela danak, ali nije strašno.” – kaže Slobodan.
Petrovići kupinu imaju na oko 70 ari, te će sa te površine ubrati 10-ak tona. Moramo naglasiti da se ovaj kupinjak nalazi u periodu konverzije te se ovde igra po pravilima organske proizvodnje.
Ovakva proizvodnja kupina donasi umanjen prinos u odnosu na konvencionalni princip, i to za 30-40% manji, kaže nam Slobodan. Sami preparati su daleko skuplji, te se onda nameće logično pitanje: da li sve to bude na kraju nagrađeno i boljom cenom?
“Ja sam pre dve godine ušao u period konverzije. Nije lako. Nema veštačkih đubriva, prska se samo sa dozvoljenim preparatima, a sve to kontrolišu sertifikacione kuće i hladnjačar. Međutim, kada smo ušli u tu priču, nadali smo se, tako nam je i predstavljeno, da ćemo i tokom perioda konverzije imati bolju cenu. Ipak, nije tako. Razlika je od 15 do 20 dinara, što nikako nije dovoljno da pokrije onu razliku u troškovima proizvodnje između konvencionalne i organske priče.” – kaže nam naš domaćin.
PROIZVODNJA KUPINA I MALINA NA IZDISAJU
Većina proizvođača kupine i maline iz ovog kraja je prešla na tu kontrolisanu proizvodnju, na predlog obližnjeg otkupljivača, jer su se nadali da će razlika u ceni između konvencionalnih i plodova koji se nalaze u periodu konverzije biti bar 0,50 eurocenti. To se, međutim, nije desilo.
Cilj je bio jednog dana preći na organsku proizvodnju, tačnije imati sertifikat. Međutim, ovdašnji proizvođači su dosta razočarani, jer do sada, tokom perioda konverzije, od hladnjačara nisu dobili dovoljno veću cenu u odnosu na konvencionalno proizvedeno voće. A ulaganja im nisu bila zanemarljiva, te ni malo nije lako izdržati period konverzije. Pitanje je, ko će imati snage izdržati do kraja i doći do sertifikata?
“Mnogi odustaju. Vi sada samo ovde kod nas imate 20% neobranih kupina, zapuštenih. Neki su i ulagali, radili, ali kada je došlo do berbe i kada su čuli cenu, nisu hteli da beru. Napuštaju, prodaju čak i stoku i odlaze da rade kao vozači.” – kaže Slobodan.
Iako se ovde radi o prilično čistoj sredini, netaknutoj prirodi od koje bukvalno zastaje dah, od te lepote se ne živi. U selu Suvodanje nedostaje i boljih puteva, često im nestaje struja, skoro svaki drugi dan i to na nekoliko sati, a sve to nikako ne doprinosi motivaciji mladih ljudi da ostanu na imanjima i da se bave poljoprivredom.
