Dok statistika kaže da sela u Srbiji umiru, da i mladi i stariji iz njih gotovo svakodnevno odlaze, mi sve češće beležimo potpuno drugačije i priče i slike. Upravo jedna takva priča odvela nas je u selo Pajazitovo, dvadesetak kilometara od Kragujevca, u koje se prošle godine vratio dramski pisac Vladimir Đorđević. U ovoj avanturi života i prirode prati ga i supruga Sanja, te su njih dvoje zajedno odlučili da ožive domaćinstvo Vladimirovog dede i da tome dodaju i svoju strast – ljubav prema kozarstvu. Sa 18 kupljenih alpino koza, otpočeli su svoju poljoprivrednu proizvodnju. Broj koza je danas nešto viši od duplo većeg nego kada su počinjali i stado nastavlja da se širi.
I Vladimir i Sanja su rođeni i odrasli u gradu. Zajedno imaju četiri fakulteta, proživljene godine daleko u inostranstvu i napisane knjige od kojih se jedna Vladimirova, trenutno čita kao lektira u osnovnoj školi. Sve to međutim, ostavili su takoreći za sobom, jer im je za život na selu i proizvodnju kozijeg sira i mleka kojom planiraju da se i u budućnosti bave, bilo potrebno potpuno novo iskustvo, nova literatura i kako kažu, svaki savet na koji su naišli. Nakon skoro godinu dana u kozarstvu, Sanja i Vladimir kažu da nemaju nameru da odustanu. Čvrsto su rešeni da istraju, pre svega u što zdravijem uzgoju alpina, a samim tim i što kvalitetnojoj proizvodnji sira, mleka i surutke.
Prehrana koza najviše se bazira na ispaši jer su uslovi za to u ovom kraju gotovo savršeni i skoro neiskorišćeni. Zadovoljstvo pronalaze u odgoju svake koze koja pristigne, sa željom da nakon prvih nekoliko godina, stado dvostruko uvećaju. Od konkretnih ulaganja u proizvodnju, sredstva je iziskivalo izmuzište za koze i ono mnogo znači.
Problematike sa kojom su se i oni susreli ima svuda, kaže Vladimir. Uglavnom je formalne prirodne, ali ogleda se i u nedostatku podrške države kod ovakvih i sličnih priča, kao i kod velikog uloženog napora i vremena da bi se stiglo do umatičenja grla i prava na subvencije. Vreme je uglavnom i najveći problem, jer bez obzira na to koliko su ljudi zainteresovani za njihove proizvode već sada u početku i sve proizvedene količine sira i mleka stižu do kupaca i bez zvanične reklame, ipak će biti potrebne godine da dostignu ono što žele.
Do tada, prostor koji su za svoju proizvodnju izabrali, dovode polako do savršene slike seoskog života i u potpunosti uživaju u gotovo netaknutoj prirodi ovog šumadijskog kraja.
A tokom vremena provedenog sa ovim bračnim parom, uverili smo se u sve što su nam ispričali. Da su alpine poput ljubimaca, radoznale i mazne. Da ih je toliko lako zavoleti da njihov uzgoj postaje zadovoljstvo, za koje su potrebni samo malo bolja fizička sprema i ulaganja tokom prve dve godine proizvodnje. A to je kažu, opet ništa naspram prirodnog i nadasve zdravog bogatstva koje ne samo da oni dobijaju, već i svi ostali oko njih. Posvećenost, strpljenje i ne odustajanje, saveti su za koje Vladimir i Sanja i danas kažu da su im bili najdragoceniji od svih koje su na dosadašnjem putu dobili.