Na putu očuvanja porodičnih gazdinstava, a u nedostatku radne snage, proizvođači i mladi i stari širom Srbije, prilagođavaju svoju proizvodnju stanju kako znaju i umeju. Nije neuobičajeno da se sa jedne prebacuju na drugu proizvodnju, da smanje postojeću ili se okrenu nekoj potpunoj drugoj, isplativijoj. U Šabačkoj opštini i pored svih novih podsticajnih mera grada i države, nažalost mladi se ne zadržavaju u svojim selima. Proizvođači poput našeg današnjeg, Radovana Ivanića iz sela Slepčević stoga biraju da zadrže ono što mogu postići. Ali ne odustaju još uvek.
Na oko sedam hektara svoje i još tri hektara državne zemlje, Radovan i danas seje pšenicu, ječam, soju i lucerku, isključivo za potrebe ishrane stoke. Iako su se ranije bavili govedarstvom u mnogo većem obimu, tov svinja pokazao se kao isplativ i izvodljiv za održati, te naš domaćin sa suprugom baš to i čini. Dok je od krupne stoke ostalo je svega nekoliko goveda.
Rasa jorkšir za koju se Radovan svojevremeno opredelio je kaže u pogledu plodnosti, vremena stasavanja za priplod, iskorišćavanja hrane, brzine porasta i tovljenja, kao i u pogledu kvaliteta mesa, po njegovom i stručnom mišljenju i danas najbolja rasa svinja za uzgoj, kod nas ali i u svetu. Nije zahtevna, te se lako da proizvesti ono što joj je neophodno. Ali zna brzo i da vrati.
Prošla godina je ostavila posledice i na njivama našeg domaćina te ove godine planira da na polju zadržavanja kvaliteta ishrane svojih svinja kojem godinama teži, proširi površine pod osnovnim ratarskim kulturama. Kada su cene svinja međutim u pitanju, situacija je obrnuta. Prošla godina je bila dobra kaže Radovan, ali zato ova ne obećava.
Ipak, broj svinja prošle godine naš domaćin uspeo je da uveća putem gradskih podsticaja i to se za sada pokazalo kao dobar potez.
Kada je plasman proizvoda u pitanju, Radovan godinama već predaje meso lokalnim klanicama, a 40 do 45 litara mleka koje daju krave, Šabačkoj mlekari. Isplate premija za mleko kasne, a cene mesa variraju nepredvidivo i to je negde i problematika na koju, pridružujući se većini proizvođača u Srbiji, i naš domaćin skreće pažnju.
Ivanići sebe ne smatraju velikim proizvođačima i poljoprivredom se bave onoliko koliko mogu. I pored postojeće problematike kažu da bi voleli više ali im zdravlje kao i potpuni nedostatak radne snage ne dozvoljavaju. Stoga će se i u narednom periodu truditi da koliko god i dokle god mogu, sačuvaju ovu porodičnu proizvodnju.
Detaljnije pogledajte u prilogu.
