U srpskoj tradiciji, davanje imena čoveku oduvek je imalo veliki značaj. Ono mu, prema verovanju, kao lični znak, može odrediti dalju sudbinu i život. To nije slučaj i sa našom sagovornicom, Stanimirkom Stojanović. Njeno ime i prezime ukazuju na zaustavljanje i usporavanje, sudeći, pre svega, po energiji, srčanosti i elanu koji poseduje. Mira, kako je u njenom rodnom selu Radičević, kraj Bečeja, zovu svi meštani. Nakon više od tri decenije rada u laboratoriji PIK-a Bečej, vratila se na porodično imanje, i pronašla mir u seoskoj tišini. Kako nam je ispričala, nakon napornog rada na poslu, najbolje se relaksira i psihički rasterećuje, radeći u svojoj bašti. Tu ljubav prema poljoprivredi, nasledila je, kaže, od svojih vrednih roditelja. Svoje selo nikada ne bi menjala za neku urbanu sredinu. Stanimirka je odrastala u prirodnom okruženju, koje joj je, kako je opisala, prirodno stanište i stil života. Iako bi mogla da navede i brojne nedostatke života na selu, kaže da su ljudi na selu lišeni saobraćajnih gužvi i buke, i da se hrane zdravije, jer ne koriste štetna hemijska sredstva za zaštitu svojih kultura.
Rad u državnoj laboratoriji zamenila fabrikom pod vedrim nebom
I upravo time se rukovodila Stanimirka kada je pre par godina, rad u laboratoriji zamenila baštom. U njoj se, od kada zna za sebe, povrće i voće proizvodilo po organskim principima. Jedina novina je ta što se to, u novije vreme, posebno apostrofira da je organsko.
Njena bašta obiluje kadificama, miloduhom, bosiljkom, koje su tako raspoređene da štite jedna drugu. Strogo se vodi računa o plodoredu, a za putnike namernike bašta Stojanovića je praznik za oči, zbog intenzivnih boja tih zeljastih biljki. Organsku hranu proizvode, prvenstveno, za sopstvene potrebe, a višak uglavnom prodaju kupcima iz Novog Sada. Vešte Stanimirkine ruke, od ubranog voća, često i do kasno u noć, pripremaju ukusnu zimnicu, koja neodoljivo podseća na one koje su pravile naše bake.
Kadificom protiv smrdibuba
Svakog dana, kada se vrati sa posla, Stanimirka se posvećuje svojim biljkama: peršunu, šargarepi, salati, blitvi, krompiru, paradajzu, bundevi, maku, pasulju. Kako u šali kaže, lakše bi joj bilo da nabroji koje sve namirnice ne proizvodi. U proces konverzije sa 38 ari, je ušla 2016. godine. Priručnici joj nisu bili potrebni, jer se u njihovom selu nikada nije ni proizvodilo po principima konvencionalne, intenzivne proizvodnje.
Za zaštitu voća i povrća, Stanimirka, uglavnom koristi preparate na bazi bakra, kao i one koje sama priprema, od rena, belog luka, koprive. Ove godinu su meštani Radičevića muku mučili sa insektima. Bila je prava invazija smrdibuba u tamošnjim baštama. Stanimirkinu baštu su zaobišle, najverovatnije zbog lekovitog bilja koje je zasadila, pre svega, ruzmarina, kadifica, matičnjaka, miloduha, selena.
Stare sorte povrća i autohtone rase imaju prednost
Mira nikada nije želela da prati trendove u proizvodnji. Radije se odlučivala za stare sorte biljaka, a u oborima hrani autohtone rase svinja, poput mangulica, koje su gajili i njeni preci. Prema njenom mišljenju, organska proizvodnja je razvojna šansa malih seoskih gazdinstava, jer je sve veća potražnja za organskim namirnicama. Kako kaže, daće sve od sebe da tu šansu i iskoristi, a nada se da će je i njena deca, slediti na tom putu.
Sagovornica: Stanimirka Stojanović, organski proizvođač iz sela Radičević
