Nema računice, nema logike, ali ima „debele“ arende
Kada uzmu parcele u arendu, većina ratara ih ne đubri stajnjakom, što je jedini način da se zemljištu vrati organska materija. To je i logično, jer je u Srbiji zakup državne zemlje oročen na godinu dana, pa niko ne zna da li će i sledeće sezone obrađivati iste parcele. To neminovno dovodi do manjih prinosa u odnosu na njive koje se đubre stajnjakom, pa su pomenute, astronomske cene arende, još manje logične.
U pojedinim delovima Srbije, a to je najizraženije u Vojvodini, vlada prava jagma da se zakupi zemljište, bilo da su u pitanju privatne ili državne oranice. Mnogi zainteresovani ratari ostanu kratkih rukava kada žele da uzmu zemlju u arendu, iz dva razloga: prvi je što u njihovom kraju ima malo (ili uopšte nema) državnih parcela, koje po pravu prečeg zakupa izlicitiraju stočari, a drugi je izuzetno visoka cena arende koja na nekim licitacijama, kada su neki delovi Bačke u pitanju, dostignu cenu i do neverovatnih 80.000 dinara.
–Cena zakupa je kod nas izuzetno visoka, jer je konkurencija velika – kaže ratar Žarko Kobilarov iz Zmajeva, sela u južnoj Bačkoj. – To u velikoj meri poskupljuje proizvodnju. Zakup jutra zemlje u privatnom vlasništvu se u 2017.-oj godini kretao oko 250 evra, a privatne i do 80.000 dinara.
S ovim prosto nadrealnim brojkama, postavlja se logično pitanje: šta sejati, gde i po kojim cenama robu plasirati, pa da se ovako visoke cene zakupa na kraju isplate? Na to niko nema pouzdan odgovor, tačnije „recept“ da se uz toliku cenu zakupa nešto i zaradi. Ako se uporede prosečni troškovi setve, agrotehnike i goriva za bilo koju ratarsku kulturu i stave naspram aktuelnih otkupnih cena, matematika je jasna – zarade nema. U najboljem slučaju vrati se uloženi novac, a to nije poenta bavljenja bilo kojim poslom.
–Zaista ne znam odakle ljudima toliko optimizma da iz godijne u godinu cena zakupa zemlišta raste, bez obzira što je zarada sve manja – kaže predsednik Udruženja poljoprivrednika „ Klub 100 P plus“, Voja Malešević iz Kaća. – Ipak, mislim da je glavni razlog za takvo ponašanje nekih ratara činjenica da u zemlji malo šta sem poljoprivrede funkcioniše, kada je privreda u pitanju. Mnoge firme su propale, fabrike ugašene, a ljudi koji su ostali bez posla, a već su u poodmaklim godinama, okreću se poljoprivredi, jer su na to prinuđeni. Sa druge strane, neki ljudi su u privatizaciji došli do velikih površina zemljišta, pa te parcele koje uzmu u arendu po visokim cenama, kada dodaju njivama koje već poseduju, praktično kada „uproseče“ proizvodnju, to onda ne bude toliko velika cena zakupa kao za nekon sitnog paora – smatra Malešević.
Ova poslednja konstatacija ima najviše logike, jer činjenica je da i pored nedostatka računice kada je odnos prinosa i cena ratarskih kultura sa visinom zakupa, neki ratari odlučuju da hektar u arendi plate i 500 evra. Ostaje samo da vreme bude arbitar koliko se ovakva poljoprivreda ( i kome) isplati.
