“Po nekom pravilu da bi usev dao dobre rezultate, ono mora da se neguje kao dete malo. Ono što ja još praktikujem, jeste podrivanje.‚‚
PROIZVODNJA SOJE
Proizvodnja soje u Podrinju ima dugu tradiciju, kao i kod porodice Trifunović iz Donjeg Dobrića. Našeg domaćina baš i poznaju kao uzornog proizvođača ove uljarice. Obišli smo ga nakon žetve, te iskoristili priliku da rezimiramo ovu sezonu. Ove godine je pod sojom imao 86 hektara, a prinos je u proseku bio oko 4 tone po hektaru.
“U našem kraju je za soju bilo prilično dobro. Imali smo padavine na vreme, kad god je to trebalo usevima. Soja je barska biljka, ona ako nema dovoljno vode, mora podbaciti. Ovde na Jadru je sve bilo odgovarajuće, tako da je bilo dobro za soju.” – kaže nam Miodrag.
Prinosom je, dakle, zadovoljan, a ovogodišnju otkupnu cenu ocenjuje kao zadovoljavajuću.
“43 dinara, to može da prođe, ali nije to tako stalno. Šta je tu prednost kada govorimo o soji? Novac se odmah dobija u odnosu na neke druge ratarske kulture.” – ističe naš domaćin.
NEGUJTE ZEMLJU KAO MALO DETE – PODRIVANJE
Naš domaćin puno pažnje posvećuje obradi zemljišta. Smatra da šta god ti uložio, dodatno uradio na zemlji, ona to mora vratiti. Pa baš zbog toga na agrotehničkim merama ne štedi, a apeluje i na druge poljoprivrednike da malo više pažnje posvete zemljištu.
“Po nekom pravilu da bi usev dao dobre rezultate, ono mora da se neguje kao dete malo. Mora se pažnja obratiti na mehanički sastav zemlje, naše su zemlje od uree i od hemije imaju te teške metale, opterećene su sa kobaltom i aluminijumom, pa bi zbog toga trebalo upotrebljavati kalcijum-oksid, bar 400 kilograma svake godine. Kada tako pripremiš zemlju, ona bolje podnese i sušu. Ono što ja još praktikujem, jeste podrivanje. Imam traktor od 220 konja i podrivače koji idu do 75-80 cm dubine. Oslobađam zemlju te digestije, pa posle svog tog rada, usev mora doći do izražaja. Na nekim parcelama sam ima o 5,2 tone soje, ali u proseku je to bilo oko 4.” – dodaje Miodrag.
NA MLADIMA SVET OSTAJE
Ono što u ratarstvu smatra najvećim problemom, jesu nestabilne cene zbog kojih nikada ne znaš kako ćeš podneti godinu, on je starog kova, kaže, pa to trpi, ali mlađi ne, pa zato i odustaju od sela i poljoprivrede. Međutim, Milorada je posebno obradovala odluka njegove ćerke koja se nakon studija vratila na selo i sada radi rame uz rame sa svojim ocem.
“Ja sam oduvek želela da svoje obrazovanje podignem na viši nivo. Ja sam zapravo završila poljoprivrednu školu, tako da nisam bila daleko od tatinih ideja i poslova, ali sam htela sebi da ispunim želju pa sam upisala psihologiju. Međutim, moj cilj nije bio da ja ostanem u gradu i da radim u struci, htela sam uvek nešto više. Smatrala sam da tamo u gradu ne mogu dati svoj maksimum. Htela sam veće izazove, tako da sam se vratila ovde da pomognem tati. Ima u svemu ovome perspektive, a kujemo i neke nove planove u vezi sa voćarstvom.” – objašnjava nam Staka, Miodragova ćerka.
“To što je ona odlučila da se vrati, je jedna prilično pametna odluka. Ja mislim da je život u proizvodnji, da su ovde veće radosti i bolja egzistenija. Više se radi, to je neminovno. Vrlo sam srećan što je ovde sada, što mi pomaže.” – dodaje Miodrag.
Dakle, želja naših sagovornika jeste preorijentisanje proizvodnje na borovnicu, ali mudro prave svaki korak ka tom cilju. Smatraju da u toj proizvodnji nema toliko faktora iznenađenja, jer svaki parametar možeš da preduprediš, dok je ratarstvo prava fabrika pod otvorenim nebom.
