Danas biti proizvođač voća u Srbiji je neizvesna avantura, imate neki cilj a da li će on biti i ostvaren zavisi od brojnih faktora – kaže na početku razgovora naš domaćin Aleksandar Moravčević, voćar iz gročanskog sela Zaklopača.
Ovaj 36-ogodišnji magistar prava, kaže da se ne razlikuje mnogo od svojih vršnjaka, koji teško dolaze do posla u struci, te su prinuđeni na razne akrobacije ne bi li svojoj porodici obezbedili sigurno sutra.
Na naše pitanje kako mu izgleda svakodnevica, uz širok osmeh kratko dodaje: živo i dinamično. Deo dana provodi u kancelariji na Voždovcu, a deo u „laboratoriji pod vedrim nebom“. Raduje ga činjenica da se sve veći broj mladih, poput njega, vraća na selo i sve svoje znanje i energiju ulažu u unapređenje porodičnih gazdinstava.
Međutim, to je još uvek nedovoljno, smatra naš sagovornik tim pre što je sve manje starih, stamenih domaćina koji su trpeljivi i na sunce i na kišu. Živimo u vremenu brze i lake zarade i ta činjenica počela je da zabrinjava i proizvođače širom Srbije, s obzirom na to da u vreme berbe sve teže mogu da pronađu kvalitetnu radnu snagu.
Aleksandar smatra da su neznatne razlike između povrtara, voćara ili stočara danas u Srbiji, isti gorak hleb jedu svi decenijama unazad. Stočarstvo, kojim se njegova porodica nije nikada bavila je, po njegovom mišljenju, sigurnije ali napornije dok je voćarstvo, kako dodaje, ležernije ali vas konstantno drži pod stresom, s obzirom na to da je reč o „fabrici pod vedrim nebom“ i često ste nemoćni kada priroda pokaže svoju ćud.
Spas domaćih voćara – zadruge
Spas domaćih voćara je u zadrugama, kao svojevrsnim stožerima razvitka sela – kategoričan je Moravčević. U više navrata je, kaže, pokušao da animira svoje komšije, uzorne voćare da formiraju zadrugu, po uzoru na one u staroj Jugoslaviji, kada je njihov kraj bio prepoznatljiv kao „srpska Kalifornija“, ali je uglavnom nailazio na njihovu nevericu.
Jedan čovek, preciznije, jedno domaćinstvo je nedovoljno snažno a uveren je da će doći vreme kada će srpski poljoprivrednici uvideti neophodnost zajedničkog plasiranja robe na tržištima zapadnih zemalja i Rusije jer kapacitete ali i sve predispozicije za to imamo.
Prepoznatljivo je voće Moravčevića, kako na domaćem tako i na inostranom tržištu decenijama unazad. Kvalitet kajsija ni ove godine nije izostao, kako kaže naš domaćin, tražila se kajsija više, a cena od 150 dinara za kilogram zadovoljavajuća.
Uzgajivači kajsija svesni su da im je proizvodnja, iz godine u godinu, sve neizvesnija i da se, kako se slikovito izrazio, gotovo može poistovetiti sa japanskom logičkom igrom Sudoku. Kako nam je rekao, praksa im je pokazala da je kajsija poput živog bića, koje registruje sve klimatske promene, pripremajući se za narednu godinu. Primera radi, ako ove godine nije rodila, već za narednu godinu sprema veći rod, i to su signali koje izverziraniji proizvođači na vreme treba da detektuju, navodi on.
Grocka – centar za uzgoj kajsija
Kajsija je biljna vrsta koja ne može da propadne i shvatili su to tamošnji domaćini još davnih dana. Još je njegov pradeda Dragiša počeo da je uzgaja i tradicija se nastavila do današnjih dana. Nije slučajno, dodaje on, što se taj kraj danas često naziva „srpska Kalifornija“, s obzirom na to da su po uzgoju kajsije u samom vrhu i centar su za proizvodnju tog voća u Srbiji.
Interesantna je, dodaje on, za proizvođače jer se najviše isplati, pogotovo kada se gaje sorte koje ranije cvetaju. No, za uspešnost u njenom uzgoju, od presudne je važnosti izbor agroekoloških uslova i ukoliko se želi postići kvalitetan rod, valjalo bi imati protivgradnu mrežu ali i bunare za navodnjavanje.
Odnos države i resornog ministarstva prema voćarima
Teško je izneti precizne podatke o prosečnom prinosu kajsije u njihovim zasadima jer se, kako ističe, prepliću brojni faktori koji utiču na konačne brojke. Prošle godine su, kako kaže, imali 25 tona po hektaru, što im nije garancija da će se tim bilansom pohvaliti i naredne godine. Ove godine ih je iznenadila prevremenim cvetanjem a rani mrazevi, manjak padavina i tropske temperature ostavile su traga i na njihovim plantažama.
Dobro bi im došla i veća naklonjenost resornog Ministarstva prema domaćim voćarima, budući da su oni rekordni izvoznici poslednjih godina. Svestan je, kaže Aleksandar, da država pomaže u skladu sa svojim ograničenim mogućnostima ali da bi im olakšavajuća okolnost bila i veća izvesnost, navodeći primer subvencija, koje neretko kasne. Na proizvođačima je, kako konstatuje, da iskoriste čak i te ograničene subvencije, a na državne organe apeluje da se aktivnije uključe i da sa paorima uspostave neku vrstu kohezije, partnerske saradnje na opštu dobrobit.
Reč stručnjaka savetodavca …
Boravak ekipe emisije „U našem ataru“ u Grockoj, sredinom septembra, bio je idealna prilika i za susret dvojice magistara – prava i voćarstva. Uz prijateljski razgovor i kratke konsultacije i rezimiranje rezultata ovogodišnje proizvodnje kajsija.
Opisujući gazdinstvo Moravčevića, sa kojima ima višegodišnju uspešnu saradnju, savetodavac Poljoprivredne savetodavne stručne službe u Padinskoj Skeli, magistar Dejan Marinković ističe da je ta porodica ispunila uslove koje on navodi kao ključne na svim stručnim predavanjima poljoprivrednicima toga kraja.
Navodeći prednosti gajenja kajsije, ovaj stručnjak za voćarstvo i vinogradarstvo, na početku razgovora kaže da ne iznenađuje činjenica što se veliki broj tamošnjih voćara opredeljuje upravo za njen uzgoj. Reč je o veoma zahvalnoj biljnoj vrsti posmatrano sa različitih aspekata. Troškovi zaštite su mali, manipulacija rezidbe je mnogo lakša u odnosu na breskvu ili jabuku.
Međutim, ono što mnoge voćare odvraća da se upuste u njen uzgoj jeste hipersenzitivnost na mrazeve i velike vrućine, a u uslovima izmenjene klime, to je veoma teško kontrolisati. Od suštinske važnosti je, kako navodi ovaj stručnjak, adekvatan odabir lokaliteta na kojoj će se zasnovati proizvodnja, najbolje je da to bude na pobrđima, na nadmorskoj visini većoj od 200 metara, na istočnoj ili severnoj ekspoziciji, na kojoj izuzetno dobro rađaju rane sorte koštičavog voća.
Uzgoj kajsija i kao turistički potencijal
Među prednostima koje je Marinković želeo da istakne, pre svega zbog potencijalnih novih proizvođača, jeste i činjenica da se plod kajsije može višestruko iskoristiti, ako ne kao stona onda sasvim sigurno za preradu.
Rakija, marmelade, zamrznute ili suve kajsije, neograničene su mogućnosti kombinacije sa tom čudnovatom voćkom – nadovezuje se na Dejanove reči Aleksandar. Njegov otac Tomislav, mlađi brat Miroslav i on nosili su se mišlju da naprave destileriju i svojevrsnu malu kućnu radionicu razvijajući podjednako sopstveni brend ali i afirmisati svoje selo jer, kako se zapitao naš domaćin, ako je u Japanu cvetanje trešnje koja ne rađa prava turistička atrakcija zašto Zaklopača ne bi imala svoj Festival po uzoru na Tursku koja je otišla i korak dalje osnovavši grad koji je posvećen izvozu kajsije.
Opširnije pogledati u prilogu.
