Današnja priča vodi nas u Sremsku Mitrovicu kod veterinara i domaćina Milenka Perića koji nikada nije ni pomišljao da će, ne samo studirati, nego i završiti veterinu, već da će ga to dalje odvesti velikoj, savremenoj i porodičnoj proizvodnji svinja. Sve je i, kako kaže, počelo iz ambulante, u koju se posle završetka studija vratio, upravo u rodno mesto.
„Svojevremeno je izbila stočna zaraza pa smo išli da radimo sistematsku vakcinaciju, od kuće do kuće. Kod neke bake u Manđelosu, u nekoj kočini, koja je ličila na sve samo ne na svinjac, ja uradim vakcinaciju. Izađem ono sav pun buva, vaši, stenica … svega, i dok sam pisao potvrdu ona gleda u mene kako sam se „unakazio“ i kaže – eto sinko da si išao u školu pa da budeš učitelj, a ne da se mučiš po svinjcima – onda se kod mene upalila „sijalica“ da ako već moram to da radim onda bolje da to radim u svom svinjcu, na svojoj farmi, nego na tuđoj.“ – priča nam Milenko.
Veterina je i danas, decenijama kasnije, kaže naš domaćin ostala kao primarna profesija ali farma svinja koja je sagrađena 90-tih godina i postepeno rasla, to je već porodična ljubav i posao koji sa suprugom neguje po takozvanom „skandinavskom“ modelu za oko 60 krmača – sve je počelo 1998. godine.
„To je taj skandinavski model, za nekih 50 do 60 krmača; stotinak prašenja godišnje, 1000 prasadi i proizvodnja na godišnjem nivou negde oko 500 tovljenika. Višak prasadi ide strateškim partnerima koji se bave tovom. To je taj model koji se primenjuje u skandinavskim zemljama gde je koncepcija da ne možete da se bavite svinjarstvom ako imate manje od 20 i više od 100 svinja i to zbog ekologije, epizotologije itd. Ja sam ta dva broja sabrao, podelio sa 2 i izabrao zlatnu sredinu.“ – kaže nam naš domaćin.
Na 1000 kvadratnih metara proizvodnja svinja na farmi Milenka Perića odvija se pregledno, po svim ekološkim i veterinarskim standardima, ali i uz poštovanje svih potreba životinja, kako po rasama, tako i po starosti i svim ostalim predispozicijama.
Tokom godina ovakva farma razvila je i sopstvenu recepturu i podjednako kvalitetan plan ishrane za sve tovljenike.
„Ishrana je u sopstvenoj izvedbi, deo hrane se proizvede na sopstvenoj zemlji, deo se kupi na tržištu. Potrošnja je negde oko 25 vagona godišnje, od toga 12 do 15 vagona je kukuruza, 5 do 6 vagona je ječam i tritikale, oko 3 vagona je sojina sačma i vagon premiksa i vagon stočnog brašna ili mekinja, kako mi to zovemo. Miks se radi ovde (na farmi) po sopstvenoj recepturi.“ – saznajemo od Milenka.
Tajne recepture međutim nema kada je ishrana svinja Milenka Perića u pitanju. Ono od čega u svojoj proizvodnji ne odustaje jesu aktuelni i svetski trendovi koje prati, i koji bi trebalo da proizvodnju učine zdravijom. Proba jednog takvog upravo je u toku na ovoj farmi.
„Trenutno radimo jedan eksperiment sa dodavanjem ugljenika, zato što u Nemačkoj to trenutno daje revolucionarne rezultate. Pošto smo mi ovde dovoljo stari, iskusni i sumnjičavi, onda više verujemo u ono što vidimo nego što čujemo, tako da ćemo sada da vidimo da li će se potvrditi to što je u Nemačkoj trenutno urađeno pa ćemo onda uvesti i to u redovnu, obaveznu ishranu.“ – kaže naš domaćin.
Kada su rase svinja koje uzgaja u pitanju, tu Milenkova struka u njemu ne miruje. Kaže da voli da se poigra sa genetikom zarad kvaliteta, te upravo zbog toga na njegovoj farmi uvek ima nekoliko vrsta tovljenika.
Za decenije proizvodnje svinjskog mesa za Milenka Perića nije bila potrebna reklama, dugogodišnji strateški partneri i klanice iz okruženja čine ovu proizvodnju stabilnom, a kada je meso u pitanju naš domaćin kaže da je samo jedan način potvrda kvaliteta – prepoznatljivost.
Uz sav standard kojem teži i koji prati, prepoznatljiv kvalitet i marljiv rad, naš domaćin ipak na kraju kaže da su kod nas, nažalost, samo cene svinjskog mesa standardno haotične i teško objašnjive. Kao jedan od načina pospešivanja svinjarstva u Srbiji, Milenko vidi u tome da, u budućnosti, farmeri neminovno postaju i vlasnici klanica – tada bi ova proizvodnja dobila potpuni smisao.
Opširnije pogledati u prilogu.
