Sumirajući utiske nedavno održane 5. Međunarodne izložbe ovaca svih rasa u Sanadu, čiji inicijatori su bili članovi lokalnog Udruženja odgajivača ovaca „Čokanska cigaja“, Miloš Milanov, prvi čovek u Udruženju, ne krije svoje zadovoljstvo velikim odazivom učesnika iz raznih krajeva zemlje ali i kvalitetom izloženih kolekcija ovaca.
Iskoristili smo boravak u Sanadu na izložbi da snimimo i njegovo stado od 120 grla ovaca autohtone rase čokanska cigaja, o kojima svakodnevno brine i drži ih sve na okupu i u dobroj kondiciji, njegov dugogodišnji pastir, Tibor Urban iz Oroma, veliki zaljubljenik u tu rasu ovaca. Životinje su deo njegovog života još iz detinjstva, započinje priču naš sagovornik.
Čobanin se postaje odmalena ili od muke
Čobanin se postaje odmalena ili od muke. Kod njega je, kako pomalo setno dodaje, ovo drugo bilo slučaj. Nakon 25 godina rada u državnoj firmi postao je tehnološki višak i valjalo je, kaže, da nađe drugi posao. Najbolje uslove dobio je od svog komšije i prijatelja, Miloša Milanova.
Ne čudi ga, kaže, što se plate za današnje čobane visoko kotiraju, čak su veće i od mnogih zvučnijih zanimanja, jer je to zanimanje postalo deficitarno. Nekada se dobar pastir mogao lakše naći po selima, a danas se na objavljene oglase, da se traže pastiri za dobru platu, hranu i smeštaj, ne javi gotovo niko.
Ne može svako biti čobanin
Urban kaže da se zanata čobanina ne može svako latiti. Nisu pastiri ljudi koji sede u hladu, pućkaju lulu ili sviraju frulu. Ta vremena ovčarenja su davno za nama. Jedan čobanin danas mora da poznaje celo stado „u dušu“, da prepozna da li su bolesne, nemirne, koja se kada jagnji a najvažnije je, naravno, da li su sve na broju.
Uprkos primamljivoj plati i dobrim uslovima, mladi, kako mršteći se dodaje Urban, jednostavno ne žele da rade taj posao, smatrajući ga ponižavajućim i nezanimljivim. Živimo, kaže on, u dinamičnom svetu u kojem su mladi postali hiperaktivni i u stalnoj su trci za novim informacijama i novcem. On je, rukom nam pokazujući, na ovoj ledini, među ovcama i tri verna banatska pulina, pronašao svoj mir.
Raduju ga prvi zraci sunca svakog proleća koji ujedno označavaju početak nove ovčarske sezone. Velika je odgovornost čuvati stado od 120 ovaca ali je on, kako skromno dodaje, predan tom poslu i odmalena je vaspitavan da bude savestan i odgovoran.
Upravo te osobine donele su mu epitet nezamenljivog u tom poslu u njegovom selu Sanadu ali i šire. Raduje ga ta činjenica uz konstataciju da se bez ljubavi nijedan posao ne može valjano odraditi.
O dosadašnjim iskustvima i perspektivama
Govoreći o dosadašnjim iskustvima u čuvanju ovaca, on navodi da su one nakon tolikih godina, navikle na disciplinu ali i na pažnju. Najsrećniji je u trenucima kada stado postane bogatije za neko jagnje a naravno da je, dodaje on, tužan kada dođe do uginuća, što se retko dešava.
Suština njegovog posla je u ljubavi prema životinjama i da nije nje odavno bi se već, kaže, bavio nečim drugim. Radiće, kaže, taj posao dokle god bude mogao da stoji na nogama a na naše pitanje kakva je perspektiva čobanskog zanata u budućnosti, Tibor Urban odgovara da, dokle god bude bilo entuzijasta i zaljubljenika, poput njegovog gazde Miloša Milanova i njega, biće i ovaca na pašnjacima.
Opširnije pogledati u prilogu.
