Milan Rošković iz sela Beljajka kod Despotovca je još sa 22 godine otišao u Švajcarsku, ali kako kaže, oduvek je razmišljao o povratku. Godine su prolazile, život je nametao neki svoj tempo, te se Milan u rodno selo vratio tek pre tri godine, kada je otišao u penziju.
Dobro se seća svog detinjstva, posebno svog dede koji je imao magarca, te je i naš domaćin bio rešen i istrajan u tome da jednog dana na svom porodičnom imanju i on drži te životinje. San mu se ostvario, te danas ima 10 magarica i 4 mužjaka.
Dečački san
„Uvek mi je to bio san. Deda je imao magarce, pa kada sam bio mali dečko pa odem s njim u planinu, a ne znam put do kuće, on me stavi na magarca koji me dovede do kuće. Magarac je znao put.“
Nije ih bilo lako nabaiviti, priča nam Milan. Prvo je kupio dve stare magarice, pa magarca Mićka i tako je krenula priča o magarećoj veseloj zajednici koja danas živi u Beljajki. Tu su Juna, Božana, Đoša, Micika i još njih nekoliko koji Roškoviće svakodnevno uveseljavaju. Ženke nikada nisu prodavali, kako kaže Milan, možda tek kada pređe desetak grla.
Magarci nisu zahtevni što se ishrane tiče, a naš domaćin je napunio ambare, te je spreman za zimu. „Nisu zahtevni, jedu više stvari i od ovaca. Ja sam spremio seno, 3000 bala, to najviše vole. Dajem im i zob, a vole i da pasu.“
Magareće mleko
Mleko ovih životinja je nadaleko čuveno, još iz vremena drevnog Egipta. Jedna magarica u punoj zrelosti dnevno daje manje od pola litre mleka, tako da ga Roškovići trenutno koriste samo za ličnu upotrebu.
„Od Božane sam izmuzao skoro 30 liatra mleka. Pijemo ga, i umivamo se. Tražio sam za litar 2000 dinara, kažu skupo, e onda ćemo mi da uživamo u njemu“, uz smeh nam priča Milan. Skupo, ili ne, naši domaćini imaju dovoljno za svoju porodicu, te bez štednje uživaju u lekovitosti magarećeg mleka.
Vijetnamske svinje kao ljubav i hobi
Veselu družinu na imanju Roškovića dopunjuju i vijetnamske svinje. Tu su dve krmače sa prasićima, i iako je ova rasa u Evropu uvežena prvenstveno kao kućni ljubimac, veoma brzo je prepoznata kao delicija kod pravih gurmana.
„Meso je mnogo ukusno i slatko, 100% bez holesterola. Mast im je kao voda.“
Hrani ih kukuruzom, pšenicom i ječmom, a koncentrat ne podnose, jer su vijetnamske svinje zapravo vegeterijanci. Što se broja prasića tiče, jedna mu je skoro oprasila 13, međutim preživelo ih je samo 6, dok je druga oprasila 10 komada.
Sa otprilike 4 meseca dostignu kilažu od oko 15 kilograma, dok sa 6 meseci već imaju oko 30 kilograma. Sve ovo Roškovići ne rade zbog neke računice, više iz hobija i ljubavi, za sopstvene potrebe.
Opširnije pogledati u prilogu.
