Broj tovljača svinja u Sremu se osipa, a oni najuporniji apeluju na što hitniju reakciju države, i konstruktivnija rešenja, kako bi izašli iz cenovnog lavirinta i poslovnog sunovrata. Među njima je i Lazar Čekerinac iz Divoša, koji se već deceniju i po u kontinuitetu, bavi uzgojem svinja. On je, prilikom naše posete, bio vidno revoltiran nebrigom države prema stočarima, koji su, prema njegovom mišljenju, postali proizvođači drugog reda, godinama su nezaštićeni i prepušteni na milost i nemilost tržišnim neprilikama, kao i cik-cak otkupnim cenama.
Uvozni lobi i klanice „guše“ domaće uzgajivače svinja
Sve je veći uvoz svinjskog mesa, pre svega iz Danske, ali i drugih evropskih zemalja, svi tržišni viškovi se plasiraju na balkansko tržište, i to po, kako kaže naš sagovornik, bagatelnoj ceni, a domaći stočari još uvek nemaju „zeleno svetlo“ za izvoz svojih proizvoda na inostrane pijace. Kako negodujući dodaje, klaničari, koji se ponašaju monopolski, uvoze smrznuto, jeftino i nekvalitetno meso iz zemalja EU za izradi prerađevina, što stvara viškove svinjetine na tržištu Srbije, a domaće meso se koristi samo za prodaju u neprerađenom, svežem stanju.
Do sada je glavna prepreka bila vakcinacija protiv svinjske kuge, sada je ta zabrana ukinuta, ali uprkos tome, izvoz nije još zaživeo. Nelojalna konkurencija, godinama unazad, narušava poslovanje domaćih proizvođača. Sa tim problemom će se suočavati sve dok ih država bude ostavljala na „vetrometini“, na udaru zakonitosti ponude i potražnje na svetskoj berzi, smatra naš sagovornik.
U prilog tome ide i aktuelna statistika, prema kojoj je poslednjih godina, 37 odsto farmi svinja u Srbiji, zbog nemogućnosti da isprate konstantne oscilacije otkupnih cena, stavilo katanac na vrata. Lazar još uvek odoleva tom trendu, jer se odlučio za drugačiju poslovnu filozofiju, zaokružio je celokupnu proizvodnju, i od novembra 2021-ve godine, počeo je da plasira svoje suhomesnate proizvode.
Koncept od njive do trpeze
Lazar kaže da će im 2022 –ga biti izazovna godina, jer će morati sebi da trasiraju put i probiju se na domaće tržište mesnih prerađevina. Njihov cilj je da postanu prepoznatljivi po tome da imaju apsolutno sve u ponudi što se od jedne svinje može napraviti – od masti, čvaraka, švargli, do ostalih suhomesnatih proizvoda. Smanjiće broj tovljenika za preradu i fokusiraće se na preradu mesa, sa puno optimizma govori o njihovim planovima Čekerinac. Specifičnost njihovih proizvoda je, kako naglašava ovaj Divošanin, je u tome što u potpunosti mogu da kontrolišu ceo proces, počev od zrna kukuruza i pšenice, preko praseta, do finalnog proizvoda u vidu kulena, kobasice, šunke.
Naravno, jako je važno i to što se svi proizvodi konzerviraju isključivo prirodnim sušenjem, bez bilo kakvih dodataka nitrita, šećera, starter kultura i ostalih nepotrebnih sastojaka za ubrzano zrenje. Lazar kaže da je svaki proizvod brižljivo i s ljubavlju pravljen, po starim, tradicionalnim recepturama.
Pitali smo ga kako nastaju njihove kobasice i kuleni. Za izradu sremske kobasice, kako nam otkriva, koriste se isključivo najkvalitetnije meso, od buta i plećke, blaga aleva paprika, beli luk i biber. A čuveni delikatesni kulen, je začinjeniji i sadrži oko 20 posto masnoća.
Prvoklasne krmače visokog reprodukcionog potencijala
Sveže dimljene pečenice, suvi vrat, šunke, kobasice, slanine, „pozirale“ su našem snimatelju, ali ono što kamera ne može da prenese jesu primamljivi mirisi, a pravi ljubitelji ovih mesnih delikatesa dobro znaju o čemu pričamo. Taj kvalitet prepoznali su i njihovi kupci sa kućnog praga, ali i oni na tezgama okolnih pijaca. A da bi se napravili vrhunski suhomesnati proizvodi, kako naglašava ovaj preduzimljivi sremski stočar, potrebne su krmače visokog genetskog potencijala.
On je priplodna grla nabavio sa jedne poznate farme u Vojvodini. Kada su kupili prve krmače sa te farme, bili su iznenađeni postignutim rezultatima. Reč je, dodaje on, o visokosuprasnim krmačama, koje su prasile i preko 20 prasića, što su bolji rezultati nego što se postižu sa danskom genetikom.
Bez permanentnog ulaganja nema ni napretka
Porodična farma Čekerinac iz Divoša, malog fruškogorskog sela, nedaleko od Sremske Mitrovice, ima kapacitet 500 tovljenika godišnje. Lazar kaže da ta proizvodnja iziskuje stalna ulaganja. Pre tri godine su investirali oko 4 i po miliona dinara, u osavremenjivanje farme, kupili su novu opremu za hranjenje svinja – mešaonu i liniju za tov, bukarište i prasilište. Srećna je, kaže Lazar, okolnost što su od države dobili povraćaj sredstava, inače bi im to bila investicija koja bi ih uvela u minus, zbog loše situacije sa tovljenicima na tržištu.
Čarolije iz pušnice uskoro i u etno restoranu Čekerinac
Ovaj mehaničar po zanimanju, koji se bavio i proizvodnjom paradajza, i uslužnim branjem semenskog kukuruza kombajnom po Vojvodini, vremenom je izbrusio i mesarski zanat. Kako nam je sa puno elana u glasu rekao, naoružan je optimizmom i spreman je da se upusti u nove poslovne izazove.
Njihove mesne prerađevine, uskoro će biti dostupne i putnicima namernicima, posetiocima Fruške Gore, u njihovom etno restoranu. Kako su nam rekli naši domaćini, dok smo degustirali njihove proizvode, to je jedini spasonosni koncept za koji su se mogli odlučiti, kako bi izbegli sudbinu drugih srpskih farmera, koji su ispraznili obore i zaposlili se u nekoj od novootvorenih fabrika.
Lazara i njegovu suprugu Milicu, raduje činjenica što su i njihovi sinovi od malih nogu zainteresovani za rad na farmi. Stariji, Aleksandar, ravnopravno učestvuje sa ocem u obradi mesa i voleo bi da postane ekspert za pravljenje kulena i kobasica, a mlađi, Uglješa, koji je kolekcionar kućnih ljubimaca i veliki ljubitelj konja, biće glavni domaćin u etno restoranu, i već sada osmišljava prateće programe koji će se naći u ponudi, uz njihove čarolije iz pušnice.
Sagovornik: Lazar Čekerinac, stočar iz Divoša
