U želji da upoznamo vredne poljoprivrednike našeg regiona svratili smo i do susedne nam Hrvatske. U selu Veliki Grđevac u Bjelovarsko-bilogorskoj županiji naišli smo na mladog domaćina koji je na sebe preuzeo vođenje domaćinstva.
Antonio Dušek se po završetku fakulteta vratio na selo i praktično, od oca i majke, preuzeo poljoprivrednu proizvodnju. Ono što danas imaju Antonio zahvaljuje roditeljima koji su sve to stvorili i koji mu i dan danas pomažu.
„Mi se već 25 godina bavimo tovom junadi. Prvo smo krenuli sa 30 komada, sada naše gospodarstvo broji 300 komada bikova. Imamo i junice, sad se lagano prebacujemo na sustav krava – tele zbog ukidanja potpora za tov junadi, znači potpore su ukinute u Hrvatskoj na uvoznu telad – što je jedan od paradoksa jer domaće teladi nema.“ – saznajemo od Antonia. Paradoks ili ne bez domaće teladi, nabavka priplodnog materijala nije laka.
„Sve ide iz Rumunjske, svu telad kupujemo u Rumunjskoj i onda na kraju prodajemo, plasiramo na izvoz za Libiju, Lebanon i muslimanske zemlje.“ – kaže Antonio.
Antonio se odlučio na tov bikova i to rase belgijsko plavo govedo i simentalac. Iako se primećuje drastičan pad stočarske proizvodnje u Hrvatskoj, Dušekovi nemaju nameru da odustaju.
„Na žalost to je krenulo od sektora mljekarstva, znači mi više nemamo telad. Mi smo nekada kupovali svu domaću telad i tovili tu domaću telad, od ovih ljudi. Imalo je svako gospodarstvo po 5 do 10 krava, 50. Kod nas se uglavnom krave drže zbog mljeka i kada je pala cijena mljeka ovde se ljudi više ne pronalaze u tome, okreću se više ratarenju, i samim tim dolazi do pada broja stoke. Na žalost tako je to kod nas.“ – ističe Antonio.
Domaćinstvo Dušek nikada nije ni razmišljalo o mlekarskoj proizvodnji. „Mi smo i mislili možda ići na krave ali to je puno veći posao od tova bikova.“ – kaže Antonio. Iako tov bikova deluje jednostavnije, nije zanemarljiv posao. Ovde je izuzetno važno dobro organizovati ishranu, kako bi se postigao dobar kvalitet mesa i lep rast bikova.
Dušekovi se bave i ratarstvom kako bi obezbedili kvalitetnu hranu svojim grlima. Na oko 100 hektara uzgajaju kukuruz, soju i žito. – „Dokupljujemo samo stočnu kredu, sol, premiks i to je to, supere sami proizvodimo, 95 posto znači svoje vlastite proizvodnje mi plasiramo u blago.“
Ovako zaokružen ciklus ovom domaćinstvu obezbeđuje održivost, jedno sa drugim mora ići zajedno kako kaže naš sagovornik. Iako naši poljoprivrednici misle da im je država maćeha, ni u susednoj Hrvatskoj se poljoprivrednici ne mogu pohvaliti. Nedostatak sluha za potrebe proizvođača koji imaju plan da ulažu u budućnost je ono što ih sve boli, i njihove i naše poljoprivrednike.
„Nažalost, mi smo mislili čak i povećavat proizvodnju ali država nema sluha za stočare, nama se na žalost ne dodjeljuje zemlja, zbog čega – ne znam, a stvaramo dodatnu vrijednost. Celu godinu radimo, a ratarenje je puno lakše, radi se mjesec dana u godini.“ – kaže naš domaćin. Možda se kolege ratari ne bi složili sa ovom izjavom ali, kako kaže stara izreka – „svakom je njegova muka najveća“, tako i Dušekovi traže računicu u svemu i kalkulišu.
Antonio je tokom studija imao priliku da poseti i Austriju, kao deo terenske prakse, gde se upoznao sa radom farmera ali i sa politikom te zemlje kada su mala gazdinstva u pitanju.
Domaćinstvo Dušekovih tovi 300 bikova i prema nekim standardima spadaju u manja gazdinstva. To i nije tako mali obim posla, niti je količina tovljenika mala. „Nije tako mala ta količina ali, ne znam zašto se insistira na tim velikim farmama, uglavnom oni svoj profit nadoknađuju brojem stoke, što imate veći broj stoke uglavnom dok to sredite povećava vam se profit.“ – ovde je jasno da se kvantitetom nadomešta kvalitet, to nije san niti ideja našeg domaćina, njihov kvalitet je prepoznat i zahvaljujući njemu plasman je siguran.
Problemima nikad kraja, izazova nikad više, pitanje je da li je sve to vredno tolikog truda, da li je odustanak možda opcija? – „Da, da, i onda se uvijek pojavi jedan bik koji je „mazan“ i onda ti dođe i te sitnice ti onda daju snagu. Bez ljubavi bolje ne! Ono što ne volite radit nemojte ni radit.“ – tvrdi Antonio. Jasno je da je srce tamo gde je napredak. Dušekovi planiraju proširenje proizvodnje i to sa ovim mladim i odlučnim domaćinom na čelu.
Upornost, ljubav i istrajnost u odlukama, ključ su uspeha tog domaćinstva. Lepo je videti mlade koji svoje znanje iz škole primenjuju na svojim gazdinstvima. Tu hrabrost trebalo bi da prepozna i država ma kako se ona zvala jer jedino tako će plan o stabilnoj poljoprivredi postati i realan.
Opširnije pogledati u prilogu.