Iako je Sokobanja uglavnom sinonim za turizam, nije za zanemariti ni blagi porast poljoprivrednih delatnosti u ovom kraju poslednjih godina, kao ni sve mlađe proizvođače. Voćarstvo i stočarstvo kažu meštani polako uzimaju primat kada je bavljenje poljoprivredom u ovoj opštini u pitanju. Aleksandar Đokić jedan je od mlađih proizvođača ovog kraja koji se pre nešto više od godinu dana upustio u kozarstvo i to bez prethodnog poljoprivrednog nasleđa ali i znanja kaže. Jednostavno on i supruga imali su osećaj i volju, a sve ostalo je došlo samo.
Od početka je imao ideju o proizvodnji kozijeg sira i mleka jer, polazeći od sebe, i u ovom kraju kao i u celoj Srbiji sve je veća potražnja baš za tim proizvodima. Izbor je lako pao na takozvane francuske alpske koze, kod nas poznatije kao alpine.
Aleksandar kaže da nakon što je odabrao čime bi želeo da se bavi, nije nailazio na veće poteškoće. Iskustvo drugih kozara je neprocenjivo kada počinjete priseća se, a oni malo stariji veoma su cenili mladost u ovoj delatnosti i rado mu izlazili u susret. Tako je bilo i kada su prva grla trebala da se kupe.
Za početak proizvodnje jako je bilo bitno da se pre dobrih koza izabere i dobar jarac. Veoma je bilo važno da ima dobro poreklo a naš domaćin kao i većina kozara, oslonio se na uvozni materijal. I godinu dana kasnije to se pokazalo kao pravi izbor jer u većini slučajeva, do sada su pristizala dva ili tri jareta po kozi.
Upoznajući nas sa svojom dosadašnjom proizvodnjom, Aleksandar kaže da genetika neće moći doći do izražaja ukoliko se ne zadovolje i ostali uslovi koje ove koze traže. Objekte je trebalo prilagoditi i uzgoju i razmnožavanju alpina, a potom obezbediti i najbolju ishranu. Koze nisu posebno zahtevne kada je ishrana u pitanju, ali ukoliko težite kvalitetnoj proizvodnji mleka i sira kao naš domaćin, ovaj segment ne sme se zanemariti. Dodatni plus za Aleksandrovu proizvodnju stoga je bila ispaša u selu Resnik gde je na porodičnom imanju i podigao farmu. A kao i kod ovčarstva, trenutne subvencije od 7000 dinara po grlu, nisu zanemarljive ni u kozartvu.
Proizvodnja kozijeg sira u Srbiji može se reći, doživljava blagu ekspanziju. Toga je bio svestan i Aleksandar kada je počinjao. Ipak, iako je priznaje bio uplašen od svega započetog, ni danas ne može da prestane da se iznenađuje potražnjom.
Jedina problematika koju je u dosadašnjoj proizvodnji Aleksandar primetio jeste nedostatak sluha nadležnih za volju mladih proizvođača kao i možda nedovoljna posvećenosti veterinara baš ovoj grani stočarstva.
Entuzijazma ovom proizvođaču za sada ne nedostaje. Uveren je da je kozarstvo bilo pravi izbor te ukoliko mogućnosti to dozvole i u narednom periodu, sa suprugom planira otvaranje i mini mlekare za koju će biti potrebno i proširenje stada. I vidi sebe da ostane baš u ovom kraju i baš u poljoprivredi, iako je okusio svojevremeno i inostrani hleb. Voleo bi samo kaže, da to i nadležni vide, jer Aleksandar nije usamljeni slučaj u Sokobanjskoj opštini.
