Na oko 300 hiljada stanovnika kragujevačke opštine, prema tvrdnjama proizvođača ovog kraja, kozarstvom se bavi svega nekoliko njih. Nema ih ni desetoro kaže Saša Novaković koji je među prvima počeo sa proizvodnjom kozijeg sira i mleka i to najpre za potrebe svoga sina koji je bolovao od astme. Ima tome skoro petnaest godina priseća se, kada su kupili prva grla, a od 2013. počeli i sa umatičenim francuskim alpskim kozama, takozvanim alpinama.
Kupovinom prvih grla, njihovim uzgojem a potom i prodajom i ponovnim pristizanjem novih, u jednom momentu Saša je imao i stado od 50 koza. Ono je danas smanjeno na oko 20 sa jarićima koji gotovo svakodnevno pristižu.
Za ove koze naš proizvođač se opredelio zbog njihove jednostavnosti u uzgoju i odlične mlečnosti. Gotovo celogodišnja ispaša koja se dopunjuje koncentrovanom hranom skoro je sve što ove koze zahtevaju za oko dva litara mleka koliko prvorotke u proseku dnevno daju. A mleko se najviše i prodaje.
Saša i njegova porodica zaista uživaju u ovoj proizvodnji. Takav je kaže slučaj i sa ostalih nekoliko proizvođača, a Šumadija sama po sebi ima i dobro podneblje baš za uzgoj ovih koza. Problem je međutim, u nesigurnom tržištu i odsustvu mlekara koje bi otkupljivale mleko. U slučaju postojanja bar jedne i proizvođača bi bilo više kaže naš domaćin. To nažalost nije ni jedina problematika, ni jedina računica koja koči razvoj kozarstva u Šumadiji. Muža koza i proizvodnja kozijeg sira i mleka kaže Saša, nisu nimalo jednostavni poslovi. Sadašnje stado od 20 grla je maksimum koji on i supruga mogu da postignu, a da sačuvaju i kvalitet i ispoštuju sve zdravstvene i higijenske uslove proizvodnje.
Iako je tržište neizvesno, usled nepostojanja mlekare koja bi otkupljivala mleko, sa trenutnim stadom naš proizvođač kaže da je računica dobra. Više od dvadeset grla davalo bi i više mleka, ali čak i pored dobrih cena, ne sme trenutno rizikovati da se mleko na kraju dana ne proda.
Kada u jednom kraju imate mali broj proizvođača, kao što je to slučaj sa kozarstvom u Šumadiji, nije teško sačuvati dobru genetiku grla i voditi urednu evidenciju. Dodatni problem nastaje kada se kupe grla na primer iz Vojvodine jer matične službe imaju različita pravila kada je priplodni materijal u pitanju. To proizvođači moraju uzimati u obzir upozorava Saša.
Iako subvencije za 2017. godinu još nisu isplaćene, mlekare nema, pravila su različita i proizvođača je nedovoljno, Saša nema nameru da od kozarstva odustane. I pored svega uživa u ovoj poljoprivrednoj grani i ovim životinjama, te namerava da u kozarstvu dočeka penziju. Jer kako kaže, sam je birao čime će se baviti i naći će načina da sa svojom porodicom u tome i istraje.
Opširnije pogledati u prilogu.