U zapadnom delu opštine Temerin nalazi se selo Sirig najmanje i najmlađe naselje koje se pominje još u XV veku ali planski, na današnjem mestu, nastalo je tek 1927. godine. Ovčar i ratar Miloš Vulić bio je naš domaćin baš u ovom selu, u kojem je rođen, koje je pretežno poljoprivredno i na koje je i danas jako ponosan. Jedno je od najmlađih sela ali istorija koju pamti, prepričava naš domaćin, u najmanju ruku je teška i nezaboravna.
Ratarstvu i stočarstvu ostao je veran i naš domaćin. Kada je ratarstvo u pitanju na oko 20 hektara Miloš seje soju i kukuruz i nešto malo deteline. Kao i kod svih ostalih proizvođača tog kraja, i na Miloševim parcelama od 23. maja nije bilo ni kapi kiše, suša je i ovde uzela svoj danak.
„Ova šteta, na našem podneblju prelazi 75%, za toliko nam je umanjen prinos u odnosu na prošlu godinu. Prošle godine smo imali prinos kukuruza blizu 9 tona suvog zrna po katastarskom jutru, ove godine imamo ispod 3 tone.“ – naglašava Miloš.
Međutim, kada je ratarstvo kojim se naš proizvođač bavi u pitanju, ono što je zanimljivo kaže, jeste to što kada se uporedi ista obradiva površina koju poseduje on danas i koju je njegov deda posedovao, reč poljoprivredni porizvođač mnogo drugačije se tumači.
Ne tako davno, naš domaćin je postojećoj, nasleđenoj ratarskoj proizvodnji dodao i ovčarstvo, veliku ljubav koju je gajio još od malena. Kao rasu koju će gajiti, izabrao je zajedno sa bratom, i to isključivo Il De France.
„Ovca je jednostavno jako umiljata životinja, i brat i ja još od detinjstva jako volimo ovce tako da smo se za to opredelili. Brat je prvo kupio 3 ovce, onda smo kupili još desetak komada tako da smo sad dostigli neko stado od 60 do 70 komada. Fino nam je, idemo na 100 komada, tako da bi moglo uz još neka dodatna primanja dve porodice od 100 komada da žive. Il De France zato što je rasa ovaca koja ne zahteva vanjsku ispašu, znači može da se hrani na jaslama i najbolje rezultate, odnos hrane i mesa, daje na jaslama, ne mora da se tera na ispašu. Inače je dosta reproduktivna rasa, u dve godine tri puta se jagnji i vrlo često se blizni.“ – saznajemo od našeg domaćina.
S obzirom na to da je reč o dobroj, pretežno tovnoj rasi ovaca Miloš najviše pažnje posvećuje upravo njihovoj ishrani. „Suština je da bude što raznovrsnija hrana i da im se daje zadovoljavaljuća količina obroka, znači svaka ovca mora da dobije 300g do 400g obroka što kvalitetnije; i kukuruza i ječma i tritikalea i soje, stočnog graška, premiksa, premiks je jako bitan zbog A vitamina i E vitamina. Mora da se kvalitetno hrani ali ne u ogromnim količinama.“
Miloš ima kvalitetno stado jer je kaže, kada je Il De France rasa u pitanju, poslednjih godina dosta dobrih grla, pa čak i stada uvezeno u Srbiju. Taj trend pospešio je i ovčarstvo u našoj zemlji ali i kvalitet kojem svi kao i naš domaćin, teže.
„Svi mi pretendujemo da se sva proizvodnja proda kao priplodni materijal. Ženska grla se nešto podmađuju, nešto se proda kao priplodni materijal, a najnaprednija muška grla se prodaju kao ovnovi, mada je u Srbiji trenutno velika konkurencija što se tiče ovnova za prodaju, pošto je zadnje dve, tri godine bilo proizvođača koji su uvezli velika stada iz Francuske što je jako pohvalno, gde se unapredila ovčarska proizvodnja što se tiče Il De France-a jer je tu veliki novac i entuzijazam uložen.“ – ističe naš domaćin.
Kad je cena mesa u pitanju Miloš je zadovoljan onima koje se kreću na tržištu, ipak, ne privlači ga prodaja klanicama čak i pored podsticaja države ali opet, s druge strane gledano, subvencije po umatičenom grlu itekako znače, posebno u godinama poput ove.
Vunu nije spreman, niti će ikada biti spreman da daje u bescenje, zato je tu tradicionalan način njenog korišćenja. „Vunu, kada je relativno dobra cena, što bi značilo kada možemo da pokrijemo troškove šišanja, prodamo je odmah, čim je cena malo manja, vunu kući lagerujemo, operemo i, da budem iskren, žena meni i mojoj deci oštrika čarape i džempere. Žalosno je što kod nas ima samo otkupljivača vune, a nema prerađivača.“ – kaže naš domaćin.
Ipak Miloš Vulić u Sirigu je rođen, tu mu je i porodica ali i porodično nasleđe, nije od onih koji se predaju te i u ovoj, možda i najtežoj, poljoprivrednoj godini koju pamti keže – neće odustati.
Opširnije pogledajte u prilogu.
