Osim teškom godinom na izmaku poljoprivredni proizvođači su neretko nezadovoljni u pogledu pomoći koju dobijaju, odnosno ne dobijaju od države, osim onih koji se na to ni ne oslanjaju, a takva je upravo voćarska proizvodnja Milana i Zorice Kovačević iz Čerevića.
Pre oko 10 godina kada je Milan ostao bez posla rešio je da se u potpunosti okrene i osloni samo na ono što ima – svoju zemlju. Otac se već bavio poljoprivredom koju je trebalo samo ozbiljnije organizovati i uključiti celu porodicu u to, i tako je i bilo.
„Uvek smo imali 7 do 10 jutara voća, vinograda i sada smo, roditelji, bratova i moja porodica proširili to na 30 hektara. Najviše imamo breskve, ove godine smo posadili 20 hektara, imamo jedno 7 hektara šljive, ostalo su jabuke, malo trešnje, višnje. Breskve su nam se najbolje pokazale za prodaju i izvoz, dobro rode, dobro podnose transport, otporne su na bolesti.“ – kaže Milan.
Celu deceniju je porodica Kovačević zaokružila upravo u voćarstvu, osnivači su i zadruge koja okuplja još 13 voćara i kada se sve uzme u obzir, kaže Milan, ipak je to više od 10 dobrih godina za njima. Umnogome proizvodnja opstaje i širi se zahvaljujući izvozu.
Ova godina je po pitanju prinosa i vremenskih prilika bila izazov i za ove proizvođače. Mraz, led i suša umanjili su rod skoro svih voćarskih kultura ali Milan kaže da cene nikada nisu bile povoljnije, bar kada je šljiva u pitanju. „Ova godina je bila idealna, i neće sigurno u narednih 10 godina biti takve kao što je ova kada je cena šljive u pitanju.“
Od kad se u potpunosti okrenuo voćarstvu naš domaćin iz Čerevića kaže da je sve što ova porodica radi koncentrisano oko toga. U proizvodnju i prodaju uključeni su svi Kovačevići od najmlađih do najstarijih, a čak i prijatelji stečeni kroz proizvodnju danas su kumovi od kojih se na primer nabavljaju nove ali i sve prethodne sadnice.
Zdrava konkurencija i prijateljstva stečena kroz posao našla su put i do olakšavanja proizvodnje kako Milanu tako i njegovim kolegama voćarima iz kraja. Zadruga koju je osnovao ima svoje prednosti i za sada odlično funkcioniše. Iako su Milanova iskustva sa zadrugom dobra on međutim smatra da ideja zadruge sjajna i otvara mogućnosti ali i da fali zakonske regulative i poverenje ljudi da bi to bilo to.
Ono po čemu je ovaj proizvođač među najvećima u tom kraju još prepoznatljiv jeste po tome što je celu proizvodnju podigao sopstvenim sredstvima, zasadi su finansirani i finansiraju se samo zaradom od voćarske proizvodnje i koliko je dobro toliko je u tome smatra Milan danas i problematika u voćarstvu, jer što se više trudiš sve je nekako teže kaže.
„Nas poštene i obične, normalne proizvođače ubiće ovi veliki koji sade odjednom po 100, 200 do 500 hektara. Ja mislim da je to jedan porodičan posao gde može, sa 10-tak hektara, da živi jedna porodica lepo, normalno, da nema ništa mnogo ali da ne duguje nikome ništa, da imamo par radnika i da to pokrivamo sa nekim normalnim radom. Međutim, ovo vreme nas tera na što više, da što više radimo, mnogo ulažemo u mehanizaciju, što iziskuje velike troškove, znači veći traktori, veći atomizeri, više hemije trošimo, više đubriva, više radnika, nafte – znači to su sve veliki rashodi. Dok smo ranije radili mi sami u kući, sa jednim do dva radnika i ostajala nam je sva dobit, dok sada imamo velike rashode i što imamo veću proizvodnju, mi više radimo, a prihodi su nam isti ili možda čak i manji.“ – naglašava Milan.
Tu su uvek krediti koji se opet vraćaju iz proizvodnje voća. Porodica Kovačević ove godine je proglašena za Intesa farmera godine u voćarstvu na konkursu na koji se prijavilo više od 600 poljoprivrednih proizvođača i neće odustati kažu. Pre više od decenije rešili su da se uzdaju samo u sebe i samo u svoje, te dok ih bude, ma kakva vremena naišla, to je ono što će i raditi.
Opširnije pogledati u prilogu.
