Počelo je kao hobi ali se ubrzo pretvorilo u ozbiljan posao. Prvo na otvorenom a sada i u plastenicima povrće porodice Jukić ima svoje tržište.
Tokom godina, tragajući za primerima dobre poljoprivredne prakse, većinu naših priča pronalazili smo u selima širom Srbije. Ovoga puta rešili smo da ostanemo u gradu. Bez obzira na to što vojvođanska prestonica, Novi Sad, koja unazad poprima razmere metropole, čini se sve više potiskuje tradiciju na kojoj je nekada počivao. Ipak, pravi zaljubljenici u poljoprivrednu proizvodnju od nje ne odustaju. Iako im je životni vek bio okrenut ka drugim profesijama, oni joj se vraćaju. Takav je primer i Marije Jukić, penzionerke ali i uspešnog poljoprivrednog proizvođača. Kako kaže, nije bilo teško sačekati penziju i u potpunosti se posvetiti onome što je još kao dete volela.
‚‚Kao mala sam boravila non stop na salašu. Tako da sam odrasla maltene na selu. Kad sam se udala, svekar je imao ovaj plac gde su samo njive bile. Imao je veliki vinograd, baštu, voćnjak. Tako da smo njemu zapravo pomagali. Posle njega, suprug i ja smo nastavili dalje da radimo. Godišnje odmore smo provodili ovde i svaki vikend se radilo.‚‚ – objašnjava nam Marija.
Povrće kao hobi
Na porodičnom imanju po odlasku u penziju, Marija je ponovo želela da ima posao kojim će se baviti a koji će istinski voleti. Želela je da joj se u tome pridruže i dvojica sinova.
‚‚Njena ideja je bila da ima zanimaciju neku. Prvo je krenula sa paradajzom. Pre toga je imala bašticu za naše potrebe. Onda je odlučila da bi mogla da krene neku proizvodnju paradajza. Tako je ona krenula, to je njena ideja bila, a mi da pomognemo koliko možemo. Zanimljiva nam je bila ta ideja da se i mi nekako rekreiramo u tome.‚‚ – napominje Marko.
‚‚Moja deca, moj najstariji sin, nikad motiku u ruke nije uzeo. Mlađi već jeste. On je završio i poljoprivrednu školu. Međutim i ovaj stariji se jako brzo uklopio i sa jakom voljom je krenuo da radi. Obojica kad imaju vremena, dolaze ovde i rade.‚‚ – ističe Marija.
Ova dva plastenika zapravo su trebala biti povrtarska baštica za majčin hobi, kaže Marko. Danas je on zajedno sa majkom i bratom u potpunosti posvećen plasteničkoj proizvodnji. Povrće koje uzgajaju su paradajza, zelene salate i paprike.
Prva godina je najizazovnija
Prva godina je bila najizazovnija kada su zasadili paradajz na otvorenom.
‚‚Prvu godinu, pošto nismo imali plastenik, smo na otvorenom paradajz krenuli. I mogu da vam kažem da je bilo jako uspešno. Sledeće godine smo već rešili da napravimo mali plastenik. Prošle godine smo napravili još jedan plastenik.‚‚ – priča o počecima Marija.
‚‚Te prve godine kada smo krenuli, zaista je bilo teško. Zalivali smo paradjz tako što sam ja ručno pumpao vodu u kante i nosio. Bilo je prilično naporno ali se na kraju isplatilo jer je bila jako dobra godina. Izabrali smo dobru sortu paradajza i isplatilo se. Sledeće godine smo odlučili da proširimo i da uradimo navodnjavanje da se ne bismo više mučili sa kantama.‚‚ – uz osmeh nam priča Marko.
Nekoliko godina kasnije od proizvodnje paradajza, bob ket, na otvorenom, porodica Jukić ima dva plastenika od 320 i 500 kvadratnih metara. U jednom smo zatekli paradajz u zrenju a u drugom već krupnu baburu.
Porodica Jukić angažovala je i stručnog agronoma. Kako i sami kažu, svaki dan nauče nešto novo što pospešuje proizvodnju.
‚‚Pošto smo pravili početničke greške, nismo pratili savete stručnjaka. Dosta smo gusto posadili taj paradajz. Naredne godine smo angažovali inženjera koji nam i dan danas pomaže. Od onda je krenulo mnogo bolje.‚‚ – objašnjava Marko.
‚‚Ja ono osnovno znam. Kad treba zalamati, kad treba zaperke kidati, kako vezivati. Ove godine sam kod paprike pogrešila. Rekao je da treba da zalamamo i papriku. Ja sam malo ranije to uradila, ali za sledeću godinu ćemo već znati.‚‚ – priča nam Marija.
Nije problem plasirati povrće
Od početnih 2,5-3 tone paradajza, ove godine projektovano je oko 5 tona, kaže Marko. Kod paprike je u pitanju prva godina proizvodnje i svaki prinos biće dobar. Proizvodi se plasiraju već provereno, restoranima i prodavnicama brze hrane sa tendencijom proširenja proizvodnje.
Domaćinstvo Jukić stiže u manjim količinama proizvesti i domaći kulen kao i nekoliko vrsta sireva. Ima potencijala da nekda majčin hobi preraste u zaokruženu porodičnu proizvodnju.
‚‚Najlakše je želeti. Potrebno je puno rada, biti stalno prisutan. Važno je imati volje i želje.‚‚ – završava naš razgovor Marija.
To je naša gradska poljoprivredna priča. Porodica Jukić je verovala da je ostvariva i učinila je tako. Izazivamo vas da krenete istim putem i uspete.
