Iako je pre 50 godina, kada je zbog lošeg standarda i nemaštine, spakovao kofere i bolju egzistenciju potražio u Nemačkoj, Mihael Mesaroš imao nameru mnogo ranije da se vrati u svoju rodnu Kikindu. To se nije dogodilo, te se u Srbiju vraćao kao i drugi gastarbajteri, samo za verske i druge praznike. Maternji jezik nije zaboravio, ali je tokom našeg snimanja pravio kraće pauze kako bi za neki nemački izraz našao adekvatnu zamenu na srpskom. Kako nam je ispričao Mihael, iako smo često skloni da budemo nostalgični na prošla vremena, ni davnih 70-tih godina mnogi građani su teško živeli, među kojima i njegova porodica, te su spakovali kofere, prodali kuću i preselili se i započeli novi život u Nemačkoj. Ovaj preduzimljivi 77-ogodišnji Kikinđanin, zahvaljujući, pre svega, svom zanimanju arhitekte, imao je prilike da upozna ceo svet, bio je angažovan na brojnim složenim građevinskim projektima. Svoju mladalačku ljubav prema zabavnim parkovima, realizovao je u Nemačkoj, te je sa prijateljima, nekoliko godina držao i zabavne parkove. I nije se zadržao samo na tim poslovima, paralelno je sa bratom Peterom, koji je bio u Kikindi, održavao tradiciju pečenja rakije, koju je započeo još njihov deda, još 60-tih godina.
Bez hemijskih preparata u voćnjaku
Ovaj dugogodišnji proizvođač rakije, poslednjih godina se specijalizovao za proizvodnju vrhunske domaće rakije od kajsije, i to od sorte Segedinski mamut, što ga je inspirisalo i za naziv njegovog brenda na flašama – „Mamut“, koji opstaje već dve decenije. Gaji je na dva hektara u svom voćnjaku na obodu Kikinde. Iako je ta sorta izuzetno kvalitetna, krupna, intenzivne arome, problem je što je preosetljiva na mrazeve, te često podbacuje rod, i time se dovodi u pitanje celokupna proizvodnja.
Uprkos tome, Mihael ne koristi hemijske preparate. Od prvog dana se odlučio za ekološki tip proizvodnje, kao što su nekada radili njegovi preci, jer je želeo da proizvede isključivo rakiju visokog kvaliteta.
Ove sezone vremenske prilike nisu bile naklonjene banatskim voćarima. Rod kajsije je podbacio, i teško će destilerije moći da nabave dovoljno sirovina za proizvodnju rakije, dobro je ako budu imali dovoljno količina za sezonski pekmez. Mihael kaže da mu godišnja proizvodnja zavisi isključivo od roda. Naveo nam je primer rekordne godine, kada je sa njegove plantaže obrano 15 tona kajsija, a proizvedeno je oko dve hiljade litara tog žestokog napitka.
Za inostrano tržište, predviđene su kajsije koje su odležavale u hrastovim buradima, i koje su poprimile njihovu boju. Da bi se postigao vrhunski kvalitet rakije, od presudnog značaja je kazan u kojem se peče, priča nam ovaj iskusni pecar, koji je pre nekoliko godina kupio kazan za koji je platio oko 40 hiljada evra. Taj kazan, po mnogo čemu je specifičan, dodaje on, a suština je da ne ostaju ostaci, od oksidacije bakra, dok su uz prethodni kazan morali da kupe i filter aparat, kako bi očistili rakiju od suvišnog taloga.
Sudbina destilerije neizvesna, nema ko da je nasledi
Mihael kaže da je naša kapljica izuzetno cenjena i tražena u zapadnim zemljama, ali samo ona vrhunska. Loš kvalitet, koji se često može naći na domaćem tržištu, negativna je reklama i za druge proizvođače iz Srbije, požalio nam se on.
On se usredsredio samo na probranu klijentelu iz inostranstva, koja je spremna da plati kvalitet, ali se njegove rakije od kajsije, dunje i drugih voćnih vrsta, mogu kupiti i preko njegovog kućnog praga. Ponosno ističe da je svojevremeno bio idejni tvorac i organizator smotre banatskih rakijaša, koja je kasnije bila organizovana i na pokrajinskom nivou. Iako je na pragu osme decenije, još uvek ima u njemu dovoljno elana i ambicija, ali nažalost, ni njegov sin, ni unuci, nisu zainteresovani da nastave višedecenijsku tradiciju.
Sagovornik: Mihael Mesaroš, proizvođač rakije iz Kikinde
