Sve što danas zna o proizvodnji brašna, Miloš Milisavljević naučio je od svog pokojnog oca. Početkom sedamdesetih godina, njegov otac je podigao mlin za mlevenje žitarica. Prisećajući se tih dana, naš sagovornik sa osmehom na licu nam priča da je njegov otac bio zaljubljenik u vojvođansku kulturu i nasleđe. Mesecima je biciklom obilazio sela u Vojvodini, gde je od lokalnih domaćina prikupljao najvažnije informacije oko podizanja mlina ali i kada je proizvodnja brašna u pitanju.
Vojvođanska iskustva primenjena u Pomoravlju
Počeli su, priča nam dalje Milisavljević, od malog mlina. Tokom godina uspeli su da modernizuju proizvodnju i povećaju kapacitete na dva i po vagona za 24 sata. Pamti Miloš i dane kada su se ispred njihovog mlina formirale kolone vozila. Meštani su dovozili svoju pšenicu na mlevenje, a njihov stari mlin svakodnevno je bio uposlen. Miloš ga je tokom godina, sa porastom potražnje za zdravim, hlebnim brašnom, osavremenio i pretvorio u industrijsku proizvodnju. Godišnje otpremi oko 200 vagona brašna, koje uglavnom otkupljuju pekari iz tog kraja. Iako sa većinom od njih imaju korektnu saradnju, kašnjenje u isplatama klijenata, jedan je od većih problema sa kojima se poslednjih godina suočavaju.
Kvalitetom uspeli da se pozicioniraju na tržištu
Proizvodnja brašna tradicija je u Pomoravlju koja se održala do današnjih dana, kaže Miloš. Poslednjih godina svega nekoliko mlinova se ugasilo dok ostale njihove kolege rade „punom parom“. On ističe da imaju oštru konkurenciju u Srbiji, ali da su proteklih decenija kvalitetom uspeli da se pozicioniraju na tržištu. Trenutno u ponudi imaju tri vrste brašna: T – 400, 500 i 800. Sirovinu obezbeđuju od ratara iz desetak sela jagodinske opštine. S obzirom na to da je i njegov sin pokazao interes za mlinarskom proizvodnjom, Miloš se povukao u zasluženu penziju. Kako uz osmeh dodaje, dokle god ga zdravlje bude služilo, komšije će ga viđati na traktoru na njivama kako sa mlađim kolegom obrađuju svojih 15 hektara zemlje.
Zaustaviti propadanje sela i odlazak mladih
Država bi, dodaje na kraju naše posete Miloš, trebala da prepozna i potrebe mladih poljoprivrednika. Da zaustavi njihov zabrinjavajući odlazak u gradove. Njegova deca i unuci, za sada nemaju nameru da uhlebljenje potraže u inostranstvu. To mu uliva nadu da će se zvuk mehanizacije i dalje čuti sa njiva, koje je nasledio od svog oca. On bi tada bezbrižno, penzionerske dane mogao da provodi u obližnjim lovištima, što mu je omiljeni hobi još iz momačkih dana.
