Na salašu na severu Vojvodine, nedaleko od sela Mol, ovih dana vredno se obrađuje zemljište, kako bi se na tezge novosadskih pijaca, kao i svih prethodnih godina, plasiralo zdravo i kvalitetno povrće. Mali je broj novosadskih domaćica u čijim se porodičnim ručkovima nisu našle poznata bolero šargarepa i peršun, našeg domaćina Zoltana Lajka, koji je treća generacija koja se bavi povrtarstvom u tom vojvođanskom selu.
Naš sagovornik kaže, da je imperativ njihovog višedecenijskog uspeha, pre svega, kvalitet robe koju prodaju, uz srdačnost i ljubaznost sa mušterijama. On kaže da su njihovi kupci istančanog ukusa, naviknuti su na kvalitet njihove šargarepe, peršuna, krompira. Ima i onih kupaca koji kvalitet robe ocenjuju samo na osnovu lepog izgleda, što se, kako dodaje Lajko, teško može u kontinuitetu postići. Naročito ne sa sortom “bolero” šargarepe, za koju su se oni opredelili, ne zbog lepog izgleda i dobrog prinosa, niti zbog glatkoće, već pre svega, zbog najvećeg sadržaja suve materije i zbog toga što je najslađeg ukusa.
Dok nas je provodio gazdinstvom, Zoltan nam je rekao da pored šargarepe, po kojoj su najprepoznatljiviji, proizvode još 18 artikala na oko 30 hektara zemljišta među kojima peršun, celer, cveklu, paštrnak, krompir. Kao i drugi povrtari tog kraja, zbog naglog otopljenja ovih dana, danonoćno moraju da vode brigu o svojim kulturama.
„Neophodno je da zalivamo konstantno useve. Za sada nema potrebe za dubinskim zalivanjem zbog rezervi vlage koja nam je ostala od prolećnih padavina ali sa prvim vrućim vetrovima možemo da računamo na naglo isušivanje zemlje te moramo da pomognemo biljkama da što bezbolnije prebrode taj stres“ – saznajemo od Zoltana.
Ovaj marljivi proizvođač, unazad nekoliko godina, radi po organskim principima. Pokušao je da dobije sertifikat za organsku proizvodnju ali, kako kaže, to je veoma skupo. Za sada poseduje “Global Gep” sertifikat za dobru poljoprivrednu praksu koji ga je koštao gotovo 400 hiljada dinara za godinu dana, a kako nam se požalio, činjenica da poseduje taj papir nije mu bolje prodavala robu.
Ovaj povrtar kaže da su proizvođači navikli da, dolaskom proleća, para za proizvodnju nikada nema dovoljno. Od februara meseca sva sredstva, finansijska i u radnoj snazi, usredsređena su za rad u poljima. Puno je ručnog rada, okopavanja, skupa je semenska roba, zalivni sistemi koje često treba remontovati.
Zoltan Lajko napominje da povrtari danas moraju biti i ratari, s obzirom na to da se gubi na kvalitetu ploda, ali i zemljišta, ukoliko se duži vremenski period seje “povrće na povrće”, što im savetodavci Poljoprivredne stručne službe iz Sente, čije su odabrano gazdinstvo, ne preporučuju. Dodaje da, prema njegovim saznanjima, upravo zbog te greške, u nekada nadaleko poznatim po proizvodnji začinske paprike, selima Horgoš i Martonoš, više nema gotovo ni jednog proizvođača koji se time bavi.
Modernizovao je svoju proizvodnju, kupio je mikrorasprskivače za navodnjavanje, investirao u izgradnju sopstvene hladnjače za skladištenje. Od podsticajnih sredstava države do sada nije koristio ništa, pre svega jer se kompletna proizvodnja oslanja na njega, te nema vremena da se, kako kaže, posveti i birokratskim poslovima, iako su mu iz Poljoprivredne stručne službe u Senti u više navrata sugerisali da će mu oni izaći u susret oko rešavanja tog pitanja.
Pored toga, Zoltan je mišljenja da se današnji paori više trebaju oslanjati na sopstvene resurse. Da bi opisao svoj stav o pomoći države, poslužio se narodnom izrekom: ”Nemoj mi dati ribu, već mrežu pa ću je sam uloviti”. Jedini način da se stane na put propadanju srpskog paora jeste da se brani tržište i u tome glavnu ulogu ima država. Na paorima je da vredno rade i proizvedu što zdraviju i kvalitetniju robu, a na državi da ih sačuva od nelojalne konkurencije, kako kaže, sve većeg broja tajkuna i veletrgovaca. Nema tih subvencija, sa negodovanjem dodaje Zoltan, koje im u takvim tržišnim uslovima mogu pomoći. Želja im je da mogu časno i pošteno da prodaju svoju robu i zarade, kao nekada njegovi preci, čiju proizvodnju je nasledio.
Zoltan Lajko godišnje proizvede oko 600 tona raznog vrsta povrća. Želja mu je da se proširuje ali, kako kaže, za to u ovom trenutku nema mogućnosti. Finansije ima ali ne i radnike koji bi mogli da mu pomognu u 24-očasovnim obavezama. Roditelji su mu penzioneri i osim savetima ne mogu na drugačiji način da mu pomognu. Deca moraju da se školuju. Za sada je celokupna proizvodnja gazdinstva Lajko na njegovim plećima, a nada se da će se ta situacija narednih godina promeniti.
Mnogo je problema, sa kojima se današnji povrtari u Srbiji suočavaju ali su im na raspolaganju stručni savetodavci koji ih, na putu do uspeha, usmeravaju korisnim savetima. Rad Zoltana Lajka pod budnim je okom Nataše Ademi iz Poljoprivredne stručne službe Senta. Ona kaže da Zoltanova proizvodnja specifična s obzirom na to da je na granici organske proizvodnje. Nije ni konvencionalna ali ni organska proizvodnja. Poslušao je njene savete i savete kolega zaštitara te već par godina koristi isključivo organske preparate, stajsko đubrivo ili ih uopšte ne primenjuje. Njegove parcele nalaze se u monitoringu, što je deo projekta Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, prati se napredak njegove pšenice i krompira.
Govoreći o saradnji sa Zoltanom Lajkom, Nataša Ademi sa zadovoljstvom dodaje da je on jedan od njenih najuspešnijih i uzornijih proizvođača čiji rad nadgleda. Mladim proizvođačima savetuje da se ugledaju na njegov rad kako bi i na taj način taj deo Potisja zadržao epitet uspešnog povrtarskog kraja.
Opširnije pogledati u prilogu.