U današnjoj svakodnevici još uvek je malo onih koji se odlučuju da se otisnu iz gradova na selo i tamo zasnuju porodice. Oni koji se na to i odlučuju rado su naši sagovornici. Njihove priče neretko su zaista inspirativne, u životnom, baš kao i u poljoprivrednom smislu. Ratarsko-govedarska proizvodnja Srđana Čobića iz Banatskog Monoštora jedna je od takvih priča.
Od malena je gajio ljubav prema poljoprivredi, a pre dve godine odlučio se da sa suprugom kupi, ne kuću u selu, već salaš nadomak sela. Kao i većina meštana odlučio se na ratarsku i stočarsku proizvodnju.
Salaš možda ne bi svako, njihovih godina, izabrao za život. Srđan kaže da je oduvek imao ljubav prema salašima a i računica je bila jednostavnija kada je mlečno govedarstvo u pitanju.
Prve krave sam kupio sam
Prve krave kupio je sam, bez kredita i pomoći države. Spojio je ratarstvo i stočarstvo od kog je, osim proizvodnje mleka, prošle godine imao i veoma uspešnu proizvodnju sira. Ove godine, zbog loše ispaše i sušne godine, Srđan kaže i da je proizvodnja mleka količinski samo slabija.
„Trenutno muzem sedam krava, oko 120 litara. Loša je paša jako, skoro ništa nema. Počinjemo na gazdinstvu već malo silažom da ih pomažemo, izgubili smo dosta na mlečnosti“ – kaže nam Srđan. Zbog sušne godine i naš proizvođač će, mahom, ceo rod kukuruza utrošiti na silažu.
Prošle godine na salašu su napravili prostora i za povrtarsku proizvodnju koja se pokazala veoma uspešnom. „Imali smo krastavac, paradajz i ja sam to radio pretežno za nas. Da ne moram da ga operem, mogu samo da ga obrišem od prašine i pojedem.“
Povrtarstvom se, osim za svoje potrebe, ove godine nisu bavili jer su morali uređivati salaš i završavati kuću. Ali mogućnosti je zaista mnogo, jedino što bi voleo jeste da država malo više prepozna njegovu volju i njemu sličnima.
„Dve godine ovde na salašu se borim sa konkursima za ovce i to ću ja na kraju uraditi bilo kako, sam, bez kredita. Naravno, pokušao sam ja na raznim konkursima da uzmem umatičene jaganjce, međutim to nikako nije išlo. Pokušao sam čak i na konkursu za mlade poljoprivrednike da dobijem bespovratna sredstva. Međutim izgleda kao da papiri nisu ni stigli do njih, tako da ćemo i to verovatno morati sami“ – žali se naš domaćin.
Ali – neće odustati! Ovde vidi svoj život i zasnivanje porodice, kao i proširenje i građenje nove, porodične poljoprivredne proizvodnje. Da ga čekaju još godine mukotrpnog rada za uređenje svega baš kako želi, Srđan je svestan, ali – zar nije tako i na svim drugim mestima za život bilo gde u svetu?
Opširnije pogledati u prilogu.
