Pivari kažu da je hmelj duša svakog piva, a ukoliko je domaći, od autohtonih sorti, to mu daje aromu kakvu ne može da ima ni jedno industrijsko pivo, proizvedeno “preko noći”. Srpski hmelj, čija tradicija uzgoja na ovim prostorima traje 250 godina, i dalje se gaji u Bačkoj. Nekada se izvozio širom sveta, od Nemačke, Engleske, do Amerike, a zabeleženo je da je stigao i do Indije i Japana. Tokom dva i po veka, proizvodnja hmelja imala je raznih uspona i padova. Ta biljka bila je razlog blagostanja ali i prosjačkog štapa mnogih bačkih domaćina. Devedesete godine u Srbiji, gotovo potpuno su uništile nadu da će na našim njivama, ova biljka penjačica, nastaviti da raste. Postojala je bojazan da će proizvodnja hmelja zauvek nestati sa naših polja.
Zašto je hmelj nestao sa srpskih njiva?
Pre 5 godina, nekolicina entuzijasta u Bačkom Petrovcu, počela je da diže iz pepela ovu važnu biljku. Ona se i dalje nalazi i na grbu tog gradskog naselja u Južnobačkom okrugu. Najzaslužniji za ponovnu popularnost tog najvažnijeg pivskog “začina‚‚, bio je Rastislav Struhar. Njegov sin Rastislav, nastavio je utabanim stazama svog pokojnog oca. Kako nam je rekao prilikom posete, sve što danas zna o proizvodnji hmelja, naučio je od oca i vrsnih poznavalaca, poput prof. dr Jana Kišgecija. Rastislav nam priča da se nekada proizvodnja hmelja prostirala na skoro 10 hiljada hektara. Centar prerade bio je upravo u njegovom rodnom gradu. Tu se dorađivao, pakovao a potom prodavao, kako domaćim tako i inostranim pivarama. Danas se ta kultura gaji na svega 8 hektara i to isključivo na plantažama “Petrovec d.o.o”, u Bačkom Petrovcu. Ove godine je berbu usporila jaka oluja, koja se neznatno odrazila na kvalitet šišarkica ali ne i na prinos. Prinos će, prema njegovim procenama, premašiti 11 tona suvog hmelja.
Hmelj je srce i duša piva
Pitali smo našeg domaćina o čemu se, uz odabir plodnog zemljišta, najviše mora voditi računa, kada je proizvodnja hmelja u pitanju. Prema njegovim rečima, hmelj je uglavnom otporan na spoljašnje uticaje. Mali je broj njegovih prirodnih neprijatelja. Kako kaže, mora se tretirati protiv peronospore a ponekad im i crveni paukovi zadaju muku. Hmelj je, dodaje on, humidna biljka koja voli vlažno vreme ali solidno podnosi ovdašnje letnje temperature. Kada se navodnjava, kako preko korena, tako i preko listova, što je jedan od razloga zbog kojih se zalivni sistem “kap po kap” instalira duž stubova. Priprema zemljišta od ključnog je značaja, ističe Struhar. Na njihovim plantažama, zemljište su oplemenili kako prirodnim, tako i veštačkim đubrivima. To je izuzetno značajno imajući u vidu činjenicu da je vek trajanja jednog hmeljarnika oko 15 godina. Nakon toga se on raskrčuje a zemljište odmara minimum dve godine. Hmelj se sadi u aprilu, sa prvim sunčevim zracima. Svoju vegetativnu zrelost dostiže u drugoj polovini avgusta, kada počinje njegova berba.
Sve što niste znali o tehnologiji prerade hmelja
Opisujući sam proces berbe, naš sagovornik ističe da se lijane skidaju mačetama, ređaju u prikolicu iz koje se otprema u fiksnu beračicu. Svaka od lijana se vertikalno kači i uvlači u beračicu. Tu počinje fazni proces odvajanja šišarkica od lišća i lijana. U dalju obradu, pre svega sušenje, idu samo šišarkice, koje u sebi sadrže oko 30 posto vlage. Potom slede homogenizacija, baliranje ili peletiranje, u zavisnosti od zahteva kupaca. Finalni proizvodi se, kako kaže Struhar, čuvaju u hladnjačama do trenutka prodaje. S obzirom na to da, unazad nekoliko godina, u srpskom pivu nema ni grama domaćeg hmelja, njegov ozbiljniji povratak na domaće tržište biće njihova svojevrsna misija, ističe Struhar. Sa sa trenutnim prinosima, mogu da podmire solidan deo potreba domaćih pivara. Sa zadovoljnim izrazom lica nam je rekao da su ove godine, osim sa kraft pivarama, uspeli da uspostave kontakte sa srednjim i velikim domaćim pivarama.
Registracija sorti – davnašnji san i garant opstanka hmeljarstva u Srbiji
Kako ističe, ostaje žal za prohujalim vremenima, ali ga ne napušta nada da će Bački Petrovac ponovo postati centar hmeljarstva u našoj zemlji. Ovih dana korak su bliži tom cilju, zadovoljno dodaje naš sagovornik. Registracija domaćih ali i američkih sorti, u Registar sorti poljoprivrednog bilja, davnašnji je san tamošnjih proizvođača i garant je njihovog očuvanja. Struhar navodi da je reč o četiri američke sorte, od kojih su Cascade i Centenial aromatične, dok Chinook i Columbus spadaju u grupu gorkih sorti.
Revitalizacija hmeljarstva uz podsticajne mere
Dokaz da u Pokrajinskom sekretarijatu nisu odustali od revitalizacije hmeljarstva, jeste i upis tri srpske sorte hmelja. Bačka, aroma i robusta, su, prema rečima našeg sagovornika, odlične za lager, što bi mogla da bude naša šansa aromatične sorte. Po njegovom mišljenju mladi poljoprivrednici ne bi trebali da propuste ni podsticajna sredstva od 70 odsto za podizanje zasada hmelja. Svestan je da će samo mali broj njih, i to najupornijih, moći da se upusti u tu skupu investiciju.
Hmeljarstvo je posao za strpljive i uporne proizvođače
Rastislav ističe da je za drugi deo neophodnih ulaganja potrebno još toliko kao za podizanje zasada. To su mašine za obradu, sušara, beračica, hladnjača, peletirka, pakerica i drugo. Kako nam je predočio, njegove dosadašnje kalkulacije i iskustva, pokazala su da se 6 godina radi na nuli, bez ikakve zarade. Dve godine se radi sa gubitkom. Ipak, naiđe i period od dve godine kada se može jako dobro zaraditi, imajući u vidu činjenicu da je vek trajanja jednog hmeljarnika 15 godina. Rastislav na kraju naše posete ističe, da su potencijali bačke zemlje bogomdani za proizvodnju hmelja. Zato će im, u godinama koje slede, među prioritetnim planovima, uz proširenje proizvodnje na stotinu hektara, biti i animiranje tamošnjih ratara na podizanje zasada. Formiranje specijalizovane zadruge ali i osvajanje stranih tržišta. Time bi se ponovo vratili na neprikosnovenu poziciju jednog od najboljih hmeljarskih regiona u svetu.
