Veselin Gavrilović iz sela Vinča kod Topole je prve zasade pod voćem podigao 1994. godine, kada se vratio iz vojske. To je bila proizvodnja jabuke na jednom hektaru. Prvi ozbiljniji rod je prodao 1997. godine kada je cena bila jednu marku, ili 29 dinara, priseća se naš domaćin. Bila je to dobra cena, te su podignuta još dva hektara i tako je krenula njihova priča. Danas imaju oko 20 hektara pod voćem, i još toliko rade u zakup. Međutim, tokom poslednjih nekoliko godina veoma teško izlaze i ulaze u nove proizvodne sezone. Prošle godine je ovaj kraj pogodio veoma jak grad što je dodatno otežalo situaciju tamošnjih voćara.
“Protivgradna zaštita nije radila, dok ove godine kada su svi osigurali, ovde su pucali kao da je ratno stanje i odbranili su. To su trebali i prošle godine da urade. Prošle godine je šteta bila i do 20 miliona eura. Izgubila je i država na PDV-u nekoliko miliona eura od naše robe koju bismo mi prodali.” – smatra Veselin.
PROIZVODNJA JABUKE SVE TEŽA
Ove godine roda i kvaliteta ima, ali je plasman veoma težak, kaže naš domaćin, a ni cena nije zadovoljavajuća. Prva klasa je oko 25 dinara, što nikako ne prati ulaganja, ističe Veselin. Ono što naš domaćin smatra jednim od problema jesu propisi koji određuju ko sme da izvozi, a ko ne.
“1997. godine sam jabuku dao za 29 dinara, prvu klasu. Kada je nafta bila oko 25 dinara. Sada je nafta 160, a jabuka 25 dinara. Mi smo naglo 2002. godine počeli da dižemo zasade. Idealno nam je bilo od 2007. do 2014. godine. Onda su počeli zakoni da se menjaju, bukvalno da nam se teraju kupci. Ovde je svaka kuća imala svog kupca, iz Ukrajine, Moldavije, Rusije…ni kriterijum nije bio prevelik. Uzimali su normalnu robu kao što svi jedemo. Sada su kriterijumi takvi da nam u prvu klasu ode možda 50% robe i to je 25 dinara, a druga je 17 dinara.” – priča nam naš domaćin.
PROIZVODNJA JABUKE TRAŽI SVE VEĆA ULAGANJA
Ulaganja do berbe su ogromna, ali se tu ne završavaju. Kada berba dođe, tada je našim domaćinima potreban “živ” novac kako bi se ispoštovali zahtevi kupaca, ali i platili radnici. Za tu namenu ljudi podižu kredite, kaže Veselin.
“Uzimamo palete na koje pakujemo jabuke, one su 4 eura, sada su i obeležene, moraju biti. Moramo ih odmah platiti. Traku i uglove za te palete plaćamo odmah, gorivo odma ili do sedam dana. To je naše odloženo plaćanje. Uzimamo i kredite, dok nam još daju da ih uzmemo. Oko 100 eura dnevno, bez nadnica, toliko meni treba za sve to. A kada sve saberem, oko 450 eura svaki dan kad je berba. Mi robu dajemo, a ne semo ni da pitamo kada će biti isplata.” – dodaje Veselin.
Ima naš domaćin i zasade breskve i nektarine, međutim ova godina je bila veoma loša i kada se radi o tim voćnim vrstama. Matematika je nemilosrdna, ističe Veselin, jer su se sa ovogodišnjom cenom pokrila samo ulaganja.
“Ljudi krče breskvu, jer je cena do 1. avgusta bila 20 dinara, a cena berbe i ambalaže oko 16 dinara. To je računica.” – kaže naš domaćin.
MLADI NAPUŠTAJU SELA
Veselin ima tri sina od kojih su dva starija završila poljoprivrednu školu. Međutim, najstariji je bio prinuđen da se zaposli, uprkos potencijalu koji ima njegovo porodično imanje.
“Imamo ovde dosta kuća u kojima ima po troje dece. Sada ne postoji ni jedno dete ovde koje se bavi poljoprivredom. Ja ima tri sina, od koji su dvojica završili poljoprivrednu školu. Stariji se sada morao zaposliti. Video je koliko se mučimo, i otišao je da radi. I ne krivim ga. Od ovoga ne može da preživi.” – smatra Veselin.
Imao je naš domaćin velika nadanja kada je poljoprivreda u pitanju. Sve njegove ambicije i planovi su išli ka tome. Međutim, sada je razočaran i tužan, te nije siguran u kom pravcu će krenuti nakon ove sezone.
“Ja ne znam šta ću dalje. Sve ovo što sam vam rekao, rekao sam iz srca. Suze mi idu kada god o svemu tome razmišljam. Imao sam velika nadanja u sve ovo, u ovu zemlju, mogao sma otići u inostranstvo, ali nisam. Jednostavno ne znam ima li sve ovo smisla. Ne interesuje mene ko je na vlasti, koja stranka, sve je to ne bitno. Do pre dve godine sam pričao sasvim drugo, bio sam pun nadanja. Govorili su mi da sam lud, sad vidim da su bili u pravu.” – kroz suze nam kaže naš domaćin.
Teško je staviti tačku na sve godine koje su iza njih. Ono što smatra da država mora da uradi jeste pomoć voćarima kada je izvoz u pitanju, zatim iskontrolisati uvoz voća, kako bi se zaštitio domaći proizvođač.
