Ruža – kraljica cveća, vekovima je bila neiscrpna inspiracija pesnicima, slikarima, vajarima, i drugim umetnicima, te nije neobično što je poslužila i kao motiv za izradu staparskih ćilima, koje su vredne meštanke ručno izrađivale još od kraja 19.veka. Više od pet decenija ćilimarstvo u Vojvodini je palo u zaborav, ali se, zahvaljujući entuzijazmu Udruženja žena „Staparska ruža“, u tom malom, ali perspektivnom selu, ponovo može čuti zvuk razboja.
Uprkos brojnim dnevnim obavezama, predsednica Udruženja, Mira Kovačev, koja je zaposlena u jednoj somborskoj selekcionoj kući, a vodi brigu i o porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu, uspeva da nađe vremena i za ćilimarski zanat.
Kako nam je rekla, članice, koje su se pre nekoliko godina okupile, nisu imale nimalo lak zadatak, s obzirom na to da nisu imale mentorke, koje bi ih naučile osnovama tkanja. Pedeset godina, niko u selu nije seo za razboj, ali su upornošću i ljubavlju, uspele da savladaju, a vremenom i usavrše tehniku, i stvore brend ruže, po kojoj je selo postalo prepoznatljivo, poslednjih nekoliko godina.
Tkanje se radi rukama, nogama, glavom i srcem
Upravo ljubav prema tkanju, volja i upornost povezale su Miru, Vericu, Ljiljanu, Božicu i Jelenu, koje su za samo 6 godina, uspele da revitalizuju taj stari zanat, i vratile ga na „velika vrata“. Budući da su o tkanju slušale samo od svojih baka, nije im bilo lako da savladaju tu kompleksnu tehniku.
Mira kaže da joj je u početku bilo veoma teško, i da se često pitala, zašto se upuštala u sve to, ali, nakon višemesečne obuke, i više hiljada sati provedenih za razbojem, zavolela je taj zaboravljeni zanat, i odlučila da ga populariše i afirmiše. Verica Mijatović, koja je članica Udruženja od osnivanja,kaže da je osnove tkanja naučila od svoje bake, a stečeno znanje je usavršila tokom šestomesečne obuke u prostorijama Udruženja. Kako je istakla, ovaj zanat ne podrazumeva samo umeće tkanja, već morate da znate i da povežete niti vune na razboj, da odredite njihovu širinu i dužinu, što je duža procedura.
Kada se savladaju tehničke stvari, sledi umetnički, kreativni deo, odnosno osmišljavanje mustri, i finalizacija proizvoda. Bakinim stopama krenula je i Ljiljana Boškov, koja, uprkos činjenici što je zaposlena u jednoj lokalnoj firmi, pronalazi vremena i za tkanje vunenih rukotvorina. Od malih nogu se, uz baku, zainteresovala za ručni rad i tkanje, i veoma se obradovala kada je čula da će se u selu organizovati višemesečna stručna obuka za tkalje. Na svoju decu nije uspela da prenese tu ljubav, ali se nada da će vremenom uspeti da motiviše i druge Staparke, da im se priključe u Udruženju.
Da je tkački zanat lep i interesantan, Božicu Katanić iz Stapara niko nije morao da ubeđuje. Budući da je u svojoj ekonomskoj struci teško mogla da dođe do posla, odlučila je da se pridruži kreativnom timu Udruženja „Staparska ruža“. Kako je istakla, prva stvar kojoj su je iskusnije tkalje naučile, jeste da se ćilimi moraju tkati s dušom i ljubavlju, ali su važne još neke pretpostavke, o kojima su, pored ostalog, govorile i pokrajinskom sekretaru za privredu i turizam, Nenadu Ivaniševiću, prilikom njegove posete Staparu. Kada je seo za razboj, prenele su mu da je najvažnije za svakog početnika da usvoji da se taj posao radi rukama, nogama, glavom i srcem.
Program plaćene obuke za opstanak Udruženja
Kontinuirana podrška Grada Sombora, pokrajinske i republičke Vlade, od ogromnog su značaja za dalju afirmaciju i razvoj socijalnog, ruralnog i ženskog preduzetništva, naglasila je Mira Kovačev, koja je izrazila nadu da će i dalji koraci „Staparske ruže“ biti prepoznati kao razvojni.
Budući da živimo u hiperdinamičnom vremenu, i u konstantnoj smo trci za novcem, neretko radeći i više poslova, ne može se očekivati od žena da se odluče za šestomesečnu obuku, po 8 sati dnevno, bez ikakve nadoknade. Zato im je, kako ističe Mira Kovačev, za privlačenje novih članica, koje bi nastavile tradiciju tkanja, veoma važna pomoć države, koja bi finansirala zainteresovane kandidatkinje i edukatora.
Staparski ćilimi prepoznaju se po vencima cveća i ruža, koje su vešte tkalje podigle na nivo narodne umetnosti, a našle su način da njihovi motivi postanu prepoznatljiv brend i kroz razne upotrebne i odevne predmete. Reč je o torbama, novčanicima, jastucima, jastučnicama, prostirkama, papučama, koje su se našle i u privatnim kolekcijama, poznatih i uspešnih dama u Srbiji, među kojima je i supruga predsednika.
Ćilimu iz Stapara nije odoleo ni engleski kralj Čarls Treći
Od poznatih državnika, ćilime iz Stapara su svojevremeno dobili i bivši predsednik Jugoslavije, Josip Broz Tito i današnji kralj Velike Britanije, Čarls Treći, a danas su postali neizostavan deo protokola pokrajinske i republičke Vlade, kao diplomatski poklon.
Iako je staparski ćilim već nekoliko godina upisan u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa, njegovi ekonomski i kulturni potencijali, još uvek nisu iskorišćeni u punom obimu, što će, kako je na kraju naše posete, poručila predsednica Udruženja, biti jedan od njihovih prioritetnih zadataka u godinama koje slede, na šta ih obavezuje iz sertifikat, koji im je dodeljen na Sajmu turizma – „Najbolje iz Vojvodine“.
Opširnije pogledajte u video prilogu gore.
Sagovornice: Mira Kovačev, Verica Mijatović, Ljiljana Boškov, Božica Katanić iz Udruženja žena „Staparska ruža“
