Malo stado, finalni proizvod i siguran plasman, ključ su uspeha u kozarstvu. U kikindskom kraju nekada je kozarstvo bilo zastupljenije, a danas se samo na malom broju gazdinstava uzgajaju te životinje, priča nam Vladimir Krstonošić. Kako kaže, ni on, ni njegova supruga Martina, ne bi mogli da zamisle svoje domaćinstvo bez meketanja koza. One su im poput kućnih ljubimaca. Prvu kozu nabavili su pre 16 godina, kada je njihov stariji sin još bio dete. Želeli su od malih nogu da ih hrane zdravim namirnicama. Ubrzo su nabavili još nekoliko grla, a danas njihovo stado broji desetak koza. U prilagođenom objektu u zadnjem delu dvorišta, u pitomoj simbiozi životare po koja sanska koza, par alpino koza, a jarac i ovan su tu da bi bila osigurana disciplina. Poznato je da su koze životinje sa posebnim karakterom.
Poslovna strategija – manji obim proizvodnje i finalni produkt
A da bi bio „mir u kući“, gazde vode računa da njihovi melezi imaju raznovrsnu ishranu. Ona je bazirana na kulturama koje sami proizvode: baliranoj lucerki, kukuruzu, ovasu, ječmu. Redovno im daju i samlevenu pogaču koja nastaje kao nusprodukt od hladno ceđenih ulja od suncokreta, lana i konoplje. Povremeno dobijaju i koju otpalu šumsku granu, koju obrste u rekordnom vremenu, uz osmeh dodaje Vladimir.
Kada su 2005. godine nabavili svoju prvu kozu, bilo im je dovoljno da imaju svakoga dana na trpezi po litru mleka. Kada su nabavili još grla, hobi kozarstvo, preraslo je u mini porodični biznis. Količine mleka zavise od raznih faktora, ali od deset koza dnevno imaju dvadesetak litara mleka. To su dovoljne količine za manji obim proizvodnje. Njegova supruga Martina, koja je još kao devojčica vodila brigu o kozama i naučila je da ih muze, danas je preuzela posao pravljenja mladih i zrelijih sireva. Sve količine koje naprave, unapred su rasprodate, zadovoljno ističe naš domaćin. Striktno se drže klasičnih sireva, bez ikakvih dodataka, poput paprike, origana ili drugih začina. Sa njihovog kućnog praga, ili putem interneta prodaju se mladi koziji sirevi, zreliji i kačkavalji. A najbolji kačkavalji prave se u drvenim kačicama, kaže Vladimir. Sa ponosom ističe da je uspešno savladao i tehnologiju izrade zrelog sira iz kačice. Time su, kako dodaje, zaokružili svoju priču o kozarskoj proizvodnji, kako bi mogli da se posvete i drugim poslovima, poput proizvodnje hladno ceđenih ulja, koju su započeli u toku pandemije.
Nigde nije ni nalik kao u rodnoj Kikindi
Kaže da kroz prodaju ulja, imaju i svojevrsnu misiju promovisanja zdrave ishrane, te se trude da nenametljivo edukuju svoje kupce. Štampali su i prigodne flajere koje dele sa štandova na brojnim manifestacijama na kojima prodaju svoje proizvode, kako bi ih približili što većem broju ljudi.
Hladno ceđenje ulja, Vladimir je uporedio sa proizvodnjom vina na tradicionalan način. Presudna je sorta sirovine koja se koristi. Svaka sorta lana, npr. ima drugačiji ukus. Kod hladno ceđenih ulja su nijanse u aromama uljarica izraženije i vrlo prepoznatljive, izuzev maka, ili kikirikija, koji su bledog ukusa. Kod rafinisanih ulja, kako objašnjava Krstonošić, te razlike u ukusima ne postoje. Svaka kultura prolazi kroz proces deodoracije. Kao što ume da razlikuje rafinisana od nerafinisanih ulja, ovaj svestrani Kikinđanin, putujući po svetu sa svojim tamburaškim bendom, spoznao je i razliku između belog sveta i rodnog grada. Kako šaljivo zaključuje, ništa nije ni nalik kao osećaju „kada se popneš na ludaju i vidiš celu Kikindu.“
