Ideja pojedinih šumadijskih odgajivača je da oplemenjivanjem naprave konja rasu Srpski šarac. Oni žele da stvore jednog pravog srpskog šarenog paradnog konja. Za srpskog paradnog konja koriste kao oca holandskog, a za jahaćeg koriste dolskog konja.
Ljubitelji konja u Centralnoj Srbiji okupljeni oko konjičkog kluba Šumadinac interesuju se sve više za držanje konja, za opleminjavanje grla postojećim rasama, ali i za popravku starih fijakera koji oživljavaju duh jedne epohe. Konji u Šumadiji nekada su bili i statusni simbol jačine jednog domaćinstva, dok danas upregnuti u fijakere predstavljaju ponos odgajivača koji se trude da prikažu i nekadašnji značaj ovih plemenitih životinja.
Radoje Vasiljević u selu Kutolovo kod Kragujevca ima jednu od najvećih ergela konja u Šumadiji. Trenutno se na ranču nalazi jedanaest konja i pet ždrebadi. Nasleđenu ljubav prema konjima svoje porodice Radoje je nastavio kada je pre 25 godina kupio ergelu koja se prostire na više od 4 hektara.
„Ljubav prema konjima traje odavno jer je moja porodica, moj deda i moj otac, imala konje i evo sada moram da vam kažem da je retkost u Srbiji da na jednom mestu naiđete na toliko šarenih konja. Moj ranč Parče raja odnosno ergela je postala prepoznatljiva upravo po šarenim konjima i mnogo naših grla se nalazi širom Srbije“ – kaže Radoje Vasiljević, vlasnik ranča Parče raja.
Srpski paradni konj
Radoje objašnjava da su mu posebna slabost šareni konji koji su stigli u Jugoslaviju pedesetih godina kada je američka vlada dala kroz pomoć 1.500 grla. Ideja pojedinih odgajivača je da naprave oplemenjivanjem konja rasu Srpski šarac.
„Jedan broj ljudi okupio se oko udruženja Srpski šarac i mi nastojimo, a već smo počeli sa matičnim knjigama, da stvorimo jednog pravog srpskog šarenog paradnog konja. Za srpskog paradnog konja koristimo kao oca holandskog, a za jahaćeg konja koristimo dolskog“ – kaže Vasiljević.
Uz ljubav prema konjima ide i neizbežna kupovina opreme, a posebna pažnja se obraća na stare fijakere koji i prilikom popravke treba da izgledaju u duhu epohe.
„Dosta domaćina je prodalo konje ali je zadržalo fijakere i nailazio sam na fijakeri koji su očuvani a koji su stari možda oko 60, 70 godina. Ja sam konkretno imao jedan fijaker iz Austrije. Nekada se merila i ta snaga domaćinstva prema tome kakve je ko imao konje i fijakere, to je bilo pre više od 70 godina“ – ističe Vasiljević.
Vožnja fijakerom kroz šumadijske predele i gracioznost konja pokreće Radoja Vasiljevića da prenese svoje znanje svima koji žele da se bave ovim sportom.
Izvor: Agronews, RTV
