Prema nezvaničnim informacijama koje smo dobili od samih alasa, u Srbiji trenutno ima oko 280 registrovanih, profesionalnih ribara. Iako je to nemoguće čak i ugrubo izračunati, upućeniji smatraju da na svakog legalnog alasa ima pedesetak onih koji nelegalno love i prodaju ribu. Neki čak i žive od toga. To im je jedino i(li) najprofitabilnije zanimanje. Prostom računicom dolazi se do cifre od oko 14.000 ribokradica. Ako svako od njih godišnje izlovi pola tone ribe (čija je prosečna cena 600 dinara po kilogramu u ribarnicama), to znači da se iz domaćih reka i jezera, koje su državno dobro, godišnje nelegalno izlovi riba čija je vrednost oko 36 miliona evra!
Izreka „Dok je države biće i kriminala, dok je lova biće i krivolova“, može se preslikati i na ribarstvo. Oni koji se legalno bave ribolovom nedavno su, kao Asocijacija alasa Srbije, postali članovi Privredne komore Srbije. Država ih u ovom slučaju tretira kao preduzetnike. To je samo korak da se njihov glas glasnije i dalje čuje, ali to je samo vrh ledenog brega.
Nema obračuna sa ribokradicama
‚‚Najveći problem domaćeg ribarstva je što država trenutno nije u stanju da se obračuna sa ribokradicama. U Srbiji trenutno ima o 205 kontrolora koji paze na vodotokove, a to je premalo. Mi imamo konkretan predlog koji bi, uvereni smo, rešio problem. To je da se država svom snagom angažuje u jednoj bitnoj stvari – da se ispita poreklo ribe. Svako ko prodaje ribu morao bi da ima potvrdu odakle mu ona, kao što za bilo koju vrstu mesa mora da postoji deklaracija odakle potiče, pa ko nema dozvolu za privredni ribolov ne može ribu ni da je prodaje. Naravno, drugi segment je povećanje broja kontrolora na vodama širom Srbije, jer bi se to dugoročno državi isplatilo.‚‚ – smatra predsednik Asocijacije alasa Srbije, Dragoljub Ristić.
Godinama unazad cveta crno tržište ribe, koja se prodaje na pijacama, na improvizovanim uličnim tezgama… Deo takve „robe“ prodaju sportski ribolovci, ali najveća pretnja ribljem fondu su takozvani „strujaroši“, ribokradice koje love ribu pomoću struje.
Višestruka šteta od strujnih udara
Pored toga što se mnoštvo ribe na taj način ulovi, tačnije ukrade, u takvom krivolovu najviše strada mlađ. Takođe, deo ribe koja doživi udar strujom kasnije uginjava jer joj popucaju kapilari oko kičmenog stuba, ili jedinke ostaju sterilne. Deo strada jer dok su omamljene i gotovo nepokretne, postaju lak plen grabljivicama i pticama koje se hrane ribom. Ribokradice su mahom dobro organizovane. Raspolažu brzim čamcima, vrlo su drski i agresivni, a aktuelni zakoni im idu na ruku.
‚‚Izuzetno retko se uhvate na delu, a i kada se to desi, komplikovano je dokazati krivicu. U najvećem broju slučajeva se odustaje od krivičnog gonjenja. Treba ih uhvatiti sa aparatima, za ulovom, svedocima koji će to potvrditi na sudu, riba se nosi na Veterinarski institut da bi se potvrdilo da je ulovljena strujom… Tu dolazimo do još jednog apsurda. Ako se registrovani alas uhvati u ribokrađi, on će ostati bez licence, a ako se u krivolovu uhvati ribokradica on ne gubi mnogo. U najčešćem broju slučajeva platiće kaznu od 5.000 dinara.‚‚ – kaže Dragoljub Ristić.
Evropa se ne šali
Jedno od prvih poglavlja koje će se otoriti u pregovorima Srbije i Evropske unije je poglavlje 13, koje se odnosi na ribarstvo i vodotokove. Pre ili kasnije, država će tu morati da preuzme ozbiljne obaveze. Kako tu stvari funkcionišu može se naslutiti iz primera Hrvatske. U ovoj zemlji pre ulaska u EU, u državnoj Agenciji za ribarstvo bilo je zaposleno petoro, a sada ih je oko 70. EU očigledno ne toleriše zagađene vodotokove, ribokrađu i loš odnos prema važnim resursima kakvi su reke, jezera i mora.
Dušan Knežić
