Broj ovaca u Srbiji se stalno smanjuje. Čijom krivicom je pala u veliku, duboku krizu ova grana stočarstva, poljoprovrednici se pitaju svakoga dana.
Samo na području južnog Banata, 50- tih godina prošlog veka, selo Dolovo je brojalo preko 17.000 ovaca, rase cigaja. Danas ih nema ni 700. Ovaca je još ostalo negde u planinskim krajevima, ali i tamo situacija nije sjajna.
Nekada je u Srbiji paslo preko 3 miliona ovaca, da bi se za svega nekoliko decenija broj drastično smanjio. Ovčarima su oduzete utrine i pašnjaci. Usvojen je zakon da se uzeto vrati, ali se to ne poštuje u Banatu, Sremu i Bačkoj. Ovčari napasaju svoja stada na nasipima velikih kanala ili, čak, pored seoskih puteva.
Cena vune je nikakva i nema kupaca. Ovu granu poljoprivrede održava samo puki entuzijazam, ali ne i zarada. Međutim, ljubav prema ovčarstvu je veoma tanka nit koja svakoga časa može da se prekine.
U Sakulama, selo u Banatu, bilo je stada sa 15.000 grla, a danas ih nema ni hiljadu. U Barandi, opština Opovo, broj ovaca je pao sa 1.000 na svega 300, pa se često domaćini koji slave Đurđevdan pitaju zbog čega je kilogram jagnjećeg mesa skup kao biftek? Ukoliko se uskoro nešto ne učini, za samo nekoliko godina ješćemo jagnjetinu sa Novog Zelanda ili iz Australije.
Ovca Cigaja bila je zaštitni znak južnog Banata, a da bi tako bilo i u budućnosti potrebno je da država pomogne seljacima i sasluša njihove probleme. Nema više velikih poljoprivrednih kombinata koji bi otkupljivali sve ono što seljaci proizvedu na svojim farmama, od mesa i mleka, preko vune i drugih proizvoda. Poljoprivrednici su primorani da prodaju jaganjce kome stignu i na žalost organizovanog otkupa nema.
Srbija obiluje travnatim padinama, pa zbog toga predstavlja idealnu sredinu za uzgoja ovaca. Ukupan broj ovaca na teritoriji naše zemlje iznosi milion i sedmsto hiljada, da li će broj smanjivati u godinama koje slede I da li ćemo biti primorani na uvoz pitanje je strategije poljoprivrede koja se čeka godinama.
