Organsko seme i sadni materijal koji se upotrebljava u organskoj poljoprivredi mora da bude proizveden po principima organske proizvodnje, odnosno mora da ima sertifikat. Upravo je ovo jedan od problema sa kojima se susreću organski proizvođači jer im nije lako da dođu do ovakvog semena, a rasadom moraju sami da se bave.
„Postoji relativno mali broj samih proizvođača organskog semena. Oni određene biljne vrste proizvode tj. ostavljaju seme za sopstvene potrebe proizvodnje.Veliki je ekonomski pritisak na organizovanu proizvodnju organskog semena u našoj državi. Postoje neke povrtarske vrste koje su sertifikovane i dobijene na organskim sertifikovanim parcelama“ – objašnjava Anamarija Stojanović, stručnjak za organsko seme.
Procedura prijavljivanja semenskog useva
Proizvođači organskog semena se susreću sa problemom malog ili nedovoljnog tržišta. Posao bi im u mnogome bio lakši i isplativiji ukoliko bi poljoprivredni proizvođači sa sopstvenim plodoredom od njih na vreme poručivali semenski materijal.
„Usev koji se prijavljuje da će biti semenski usev, prolazi istu proceduru kao što bi prošlo i konvencionalno seme. Ono što razlikuje organsko proizvedeno seme od konvencionalnog su uslovi same proizvodnje, uslovi gajenja.“
„Prilažemo istu dokumentaciju da bi semenski usev bio priznat kao takav. Onog momenta kada dobijemo deklaraciju, kada se potvrdi da je to semenski usev, da to nije merkantilni, namenjen ishrani, nego semenski usev. Prilažemo i kompletno identičnu dokumentaciju koju priloži i bilo koji drugi proizvođač organskih proizvoda. Od vođenja dnevnika proizvođača tu se sama sertifikacija ne razlikuje od sertifikacije drugih organskih proizvođača“ – rekla je Anamarija Stojanović.
Ista pravila
Sva pravila organske poljoprivrede važe i za proizvodnju organskog semena. Biljke ne smeju da budu tretirane hemijskim sredstvima, a neophodno je voditi računa o skladištenju.
„Mora da se čuva u odgovarajućim skladišnim prostorima, koji imaju odgovarajuću vlagu, temperaturu i sistem ventilacije. Veliki problem predstavljaju skladišne štetočine, koje što se tiče organski proizvedenog semena ne smeju da se suzbijaju standardnim konvencionalnim metodama. Njihova brojnost mora da se kontroliše odgovarajućim zamkama“ – ističe Anamarija Stojanović.
Veliki broj organskih proizvođača ostavlja semenski materijal za dalju upotrebu. Međutim stručnjaci kažu da seme mora da se bira sa najlepših, najjačih i najzdravijih biljaka. Na ovaj način se čuva zdrav biljni potencijal.
„Ono o čemu bi trebalo da vode računa organski proizvođači je da takva semena ne budu izložena svetlu, da budu na provetrenim mestima i ambalaži u kojoj se takvo seme čuva. Da to ne budu veštački materijali, da ne budu plastični materijali, kese ili kutije. Ili da budu papirne vreće, staklene tegle za manje količine biljnog semena. Za veće količine semena to su odrgovarajući prostori gde nije dostupna vlaga, tj. da bude niska vlažnost zbog razvoja bolesti, da bude provetreno“ – rekla je Anamarija Stojanović.
Posebnu pažnju potrebno je obratiti na semenski materijal biljaka koji se vegetativno razmnožavaju. Luk i neke lekovite biljke imaju više vlage u semenu, pa je potrebno da se provetrava kako ne bi došlo do klijanja ili do pojave bolesti u skladištu.
Zbog načina proizvodnje, organsko seme bi trebalo da bude i do 30% skuplje od konvencionalnog. Ova brojka varira od biljne vrste do biljne vrste, jer uslovi proizvodnje semenskog materijala nisu jednaki za svaku biljku.
„Na našem tržištu gotovo da nema razlike u cenama konvencionalno i organski proizvedenog semena, ali oko 30% su veća ulaganja u organski vid proizvodnje“ – kaže Anamarija Stojanović.
Kako do izbora sorti?
Izbor sorti u organskoj proizvodnji bi trebalo da se zasniva na autohtonim vrstama, jer su one pokazale otpornost na uslove sredine na kojoj se gaje. Očuvanje semenskog materijala ovakvih sorti je od izuzetnog značaja jer omogućava raznovrsnost proizvodnje.
„Autohtone sorte su jedna velika riznica genetskog potencijala, jer su one decenijama, pa čak neke i vekovima, prilagođene konkretnim uslovima spoljne sredine koje ovde vladaju. Samim tim takve populacije, takve sorte, biljni materijal, u startu su prilagođenije siromašnijim zemljištima, tolerantnije su na sušu, na neke druge bolesti itd…“ – zaključuje Anamarija Stojanović.
