Iako je na pragu sedme decenije, Ivan Brkić je i dalje glavni motor razvoja, alfa i omega uspešnog poljoprivrednog gazdinstva u selu Kruščić, na kojem udruženim snagama, privređuje trojica njegovih sinova, ćerke, zetovi, snajke, a na imanju su svoje prve korake napravili i njegovi unuci. Kako nam je rekao, prilikom obilaska njihove njive, na kojoj su tih dana radnici bili angažovani oko rasada paprike ajvaruše, sloga i dobra organizacija, ključ su njihovog uspešnog poslovanja.
Umesto fakulteta izabrali poljoprivredni zanat
Ivanova desna ruka, njegov najstariji sin Željko, kaže da su njegova braća i on, imali sreću što im je otac dao „odskočnu dasku“, dobru polaznu osnovu za dalje razvijanje posla, i zato mu svakodnevno uzvraćaju marljivošću i zalaganjem.
Dvadesetjednogodišnji Marko i devetnaestogodišnji Boris, su po završetku srednjih škola, izrazili želju da umesto upisivanja fakulteta, budu angažovani na porodičnom imanju. Kako su nam rekli, podjednako su posvećeni svim poslovima, bilo povrtarskim, bilo stočarskim, a dobro se snalaze i prilikom popravki mašina. Nije se plašio fizičkog rada ni njihov otac Ivan.
Iako je kao mladić imao sve preduslove za sticanje visokog obrazovanja, on se radije opredelio za, kako je naveo, „zemljostrugarski“ posao, i nije se pokajao nijednog trenutka. Proteklih decenija oprobao se u svim vidovima proizvodnje, a i danas ga meštani podjednako mogu videti na traktoru na njivi, ili u štali. Ivan kaže da je „svaštarski“ način proizvodnje, u današnje nesigurno vreme, jedino održivo rešenje, jer kada u jednoj oblasti ne ostvare profit, gubitke nadomeste iz druge proizvodnje.
Povrtarstvo bez navodnjavanja je nemoguća misija
Budući da je podneblje bogomdano za proizvodnju paprike, Brkići iz godine u godinu proširuju kapacitete i postali su prepoznatljivi po proizvodnji razne vrste povrća, pre svega po plasteničkoj proizvodnji, paprike ajvarke i babure. Bez navodnjavanja, ta proizvodnja bi bila nezamisliva, kaže najstariji član porodice Brkić i dodaje da su poslednjih nekoliko godina najveća ulaganja imali upravo u sisteme za navodnjavanje.
Kupili su tri agregata i dva tifona za navodnjavanje, postavili su sisteme „kap po kap“, po jednom jutru oko 7 i po kilometara creva, a biljke su dodatno zaštićene ispod crnih folija. Porodica Brkić, koja godišnje proizvede između 50 i 70 tona povrća, ponaša se veoma odgovorno i disciplinovano kada je reč o korišćenju hemijskih preparata za suzbijanje bolesti i štetočina, dosledno sprovode sve preporuke inženjera za zaštitu bilja.
Prinuđeni su da uvode moderne tehnologije, jer im je sve teže da nađu kvalitetnu radnu snagu, i to će, kako zabrinuto dodaje naš sagovornik, biti jedan od ključnih problema svih proizvođača povrća u Srbiji.
Bez Nacionalne strategije, poljoprivrednici će ići od nemila do nedraga
Nije im lako ni kada je u pitanju plasman robe, ne postoji siguran otkup, nema zagarantovanih cena, te su prepušteni sami sebi. Iako nije i lično bio na protestima poljoprivrednika sredinom maja, podržava sve inicijative svojih kolega, ali mu je žao, što ni ovoga puta nije bilo reči o problemima sa kojima se već godinama suočavaju uzgajivači svinja.
Kako nam se požalio ovaj domaćin, premije za uzgoj svinja su već godinama svega hiljadu dinara po grlu, što je nedovoljno za rentabilno poslovanje. Po njegovom mišljenju, država je zanemarila domaće stočare, te su prepušteni na milost i nemilost tržišta.
Nada se da će nadležno Ministarstvo ispoštovati poljoprivrednike kada je reč o uvođenju tzv. plavog dizela, budući da je Srbija jedina zemlja u regionu u kojoj poljoprivredni proizvođači plaćaju najskuplje gorivo.Srpsku poljoprivredu već decenijama pritiskaju brojni nerešeni problemi, i zato bi država konačno trebala da donese Nacionalnu strategiju za poljoprivredu, jer sve dok to ne bude uradila, kako zaključuje naš sagovornik, ići ćemo od nemila do nedraga.
Opširnije pogledajte u video prilogu na početku teksta.
Sagovornik: Ivan Brkić, poljoprivrednik iz sela Kruščić
