Kada je kao srednjoškolka učila o tajnama izrade nakita i maštala o tome da otvori svoju zlatarsku radnju, Dora Vidaković iz sela Svetozar Miletić, poznatijeg kao Lemeš, nije ni slutila da će, samo nekoliko godina kasnije, tu filigransku veštinu, zameniti mesarskim zanatom. Ovoj vrednoj Lemešanki, danas nije strano ni da se dohvati mesarske satare, ali je taj deo posla prepustila svom mužu Damiru, koji je nastavio porodičnu tradiciju, dok se ona angažovala oko papirologije, prodaje i promocije proizvoda na manifestacijama.
Stara receptura, nove tehnologije
Sve što im je Damirov otac ostavio u amanet, brižljivo i predano su usavršili i unapredili, priča nam Dora, dok obilazimo njihov savremeni pogon za proizvodnju suhomesnatih proizvoda. Njihova zanatska radionica obuhvata deo za ulaz i skladištenje sirovine, solaru, punionicu i komore za sušenje, u kojoj se tehnologija odvija po evropskim standardima. Stara receptura, uz primenu novih tehnologija, tajna je njihovog poslovnog uspeha, zbog čega su uposleni 365 dana u godini. Ali je ključ napretka i u ogromnoj ljubavi prema tom poslu, uz širok osmeh napominje Dora. Nije suština u tome da se samo naprave i okače kulenovi, oni se moraju i negovati, očetkati, da im se prilagodi temperatura za sušenje, sve do trenutka prodaje.
Uz pomoć Vlade Vojvodine postali uspešni preduzetnici
Osim ljubavi, u započinjanje privatnog biznisa morali su da ulože i dosta novca. Zahvaljujući članstvu u Udruženju „Lemeški kulen“, kako ističe Vidakovićeva, otvorila su im se mnoga vrata. Prisustvom na brojnim vojvođanskim manifestacijama, popularizovali su svoje proizvode, a pre svega, lemeški kulen. To im je najtraženiji proizvod, a ubrzo su konkurisali i za bespovratna sredstva Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, uz čiju pomoć su i mogli da krenu sa ozbiljnijom proizvodnjom.
Meso i paprika moraju da su iz lemeškog kraja
Od toga dana, počela je masovnija proizvodnja autentičnog mesnog delikatesa – Lemeškog kulena, po kojem je selo postalo prepoznatljivo. U njega se stavljaju prvoklasni sastojci, koji su proizvedeni isključivo u njihovom kraju. Kako nam je ova poznata lemeška mesarka objasnila, meso koje ulazi u sastav Lemeškog kulena. Mora da bude zrelo, od jednogodišnjih krmača, koje teže minimum 150 kilograma. Začinska paprika mora da bude sveža, prerađena iste godine. Nadev za kulen se puni isključivo u svinjsko slepo crevo tzv. katu. U selu se razlikuje po tome što jedni meso melju sitnije, a drugi krupnije, i u procentu dodate paprike i soli. Sušenje traje i do 6 meseci, zbog čega se opstanak gazdinstva bazira na širokom asortimanu proizvoda. Godišnje se kod njih proizvede oko 4 tone kulena i isto toliko domaćih kobasica, pečenica, vrata, slanine.
Kulenovi Vidakovića unapred rasprodati
A oko plasmana nemaju problema, zadovoljno ističe Dora. Kako uz osmeh kaže, traži se kulen više. Sve što proizvedu, unapred je rezervisano, tako da se one vrlo kratko zadržavaju u njihovim skladištima. Sa prvim hladnijim danima, tokom oktobra, stiču se uslovi za početak pravljenja novog kontingenta kulenova, koji će se naći u ostavama kupaca na leto naredne godine. Kada su, pre nekoliko godina, registrovali firmu, počeli su sa 100 kilograma. Danas se iz njihovih pogona na domaće tržište plasira više od 4 tone kulena. I isto toliko drugih mesnih prerađevina, koji se mogu kupiti u njihovim prodavnicama u Subotici, ali i na manifestacijama širom Vojvodine. Našli su se i u portugalskim i australijskim ostavama. Na naše pitanje koji su im planovi za budućnost, Dora skromno i kratko odgovara da je ona zadovoljna postignutim. Cilj im je da se kvalitetom održe što duže na tržištu.
