Od prvog dana zajedničkog života Biljana i Stipan Periškić, žive i rade skladno, u pitomom vojvođanskom selu Bački Monoštor. Podele na muške i ženske poslove kod njih nikada nije bilo, svi ukućani ravnomerno učestvuju u napretku porodičnog gazdinstva.
Oboje su nekada radili u tamošnjoj mesnoj industriji ali, kako nam na početku razgovora kaže dobro raspoloženi Stipan, valjalo je prilagoditi se činjenici da je firma otišla u stečaj i da nemaju vremena za dangubljenje.
Kao i većina meštana, njegovi roditelji su svaštarili, par grla stoke, par hektara zemlje i skromna proizvodnja paprike. Biljana i Stipan odlučili su da to podignu na viši, ozbiljniji nivo. Stipan kaže da su se morali opredeliti za jedan ili drugi vid poljoprivredne proizvodnje, s obzirom na to da je i životinjama i biljkama neophodna konstantna nega i briga. Paprike su „prevagnule“ i sve svoje vreme, znanje i energiju, od pre par godina, posvetili su isključivo njoj.
Pravilan izbor sorti i tradicionalan način uzgajanja
Trudili su se, kaže Periškić, da pravilno izaberu sorte paprika koje su zasadili, rukovođeni činjenicom da će samo od dobre sirovine moći da se proizvede kvalitetna i ukusna začinska paprika, po kojoj su postali prepoznatljivi u svom selu. Kako je šaljivo dodao naš sagovornik, njihove sorte imaju ženska imena, poput najrazornijih oluja: „Horgoška slatka HS-2“, „HS-6“, „Katarina“ i „Nada“.
Prinosi su im i ove godine zadovoljavajući ali, s obzirom na to da im do prvih novembarskih mrazeva predstoji još nekoliko berbi, konačan bilans svodiće se tek krajem godine. A do tada ih čeka još dosta posla. Stipan je više puta u toku našeg razgovora naglasio da su veliki protivnici korišćenja hemijskih sredstava, što su njihovi kupci prepoznali od prvog dana i od tada su njihove stalne mušterije.
Stipan naglašava da je današnja povrtarska proizvodnja, naročito ona koja se zasniva na organskim principima, nezamisliva bez stajnjaka. Stajsko đubrivo je, nastavlja on, poznato kao najstarija hrana i lek za zemljište te i drugima preporučuje da se vrate starim, oprobanim metodama svojih predaka.
Iako se veliki broj vojvođanskih povrtara ove godine hvatao za glavu, zbog prepolovljenog roda, Periškići nemaju razloga za brigu. Ono po čemu se takođe razlikuju u odnosu na druge proizvođače, jeste i činjenica da nisu morali da navodnjavaju svoje njive. Naprotiv.
Priroda se, kako kaže, poigrala sa povrtarima i ove sezone. U danima setve, nije im podarila kišu, a u kasnijim fazama proizvodnje, bilo je i previše padavina te su morali da odvodnjavaju višak vode. Ali, kako Periškić, sležući ramenima i odmahujući rukom, dodaje svesni su da rade u „laboratoriji pod vedrim nebom“.
Paprika isključivo kao sirovina za preradu
Porodica Periškić papriku uzgaja isključivo kao osnovnu sirovinu za preradu industrijske paprike. Upravo iz tog razloga su se, kako kaže, opredelili za one sorte koje se odlikuju intenzivno crvenom bojom i visokim sadržajem suve materije.
Iako je njihovo selo poslednjih godina napustilo dosta mladih meštana, koji su otišli „trbuhom za kruhom“, još uvek imaju dovoljno radne snage u sezoni berbe paprika. Sve to, doduše, ide nauštrb njihovog slobodnog vremena ali drugačijeg izbora, kako i dalje uz osmeh dodaje naš domaćin, nemaju.
Godišnje 2 tone začinske paprike
Kako nam je ispričao Stipan, nekada su se u njihovom selu žene takmičile koja će za kraće vreme nanizati paprike na konac, a danas se i ta seoska tradicija zaboravila. I sam ih je znalački nizao godinama, uz oca, majku i suprugu ali su sa povećanjem obima proizvodnje uvideli da moraju da se priklone modernijim metodama čuvanja, u mrežastim džakovima. Kaže da su se oni pokazali efikasnijim i praktičnijim.
U sezoni sušenja, prvim komšijama ali i prolaznicima pravi je praznik za sva čula kada se sokakom raširi miris paprika. Kaže da im se niko od komšija do sada nije požalio, naprotiv. U namenskoj sušari trenutno suše samo paprike, optimalno vreme sušenja je desetak dana, do postizanja hrskavosti. Osnovni energent im je, kako kaže Stipan, drvo. Na sušaru za paprike oslanja im se, kaže, i sušara za šunke, čija posebna aroma dodatno oplemenjuje njihovu svakodnevicu u hladnim danima.
Iako ranije nije viđao tehnologiju pravljenja začinske paprike, vrlo brzo i temeljno je savladao osnove. Nabavio je sve neophodne mašine koje su im, kako zadovoljno dodaje, uključene veći deo godine. Godišnje se u njihovom mlinu samelje 2 tone začinske paprike.
„Tajni sastojak“ nagrađivanih jela
Obuhvatili su sve varijacije u svojim proizvodima. Na polici su bile poređane po intenzitetu boje i slatkoće, odnosno ljutine na slatke, poluljute, ljute i tucane mlevene paprike Periškićevih. Kako ponosno dodaje Stipan, više puta je upravo njihova mlevena paprika doprinela da nečiji paprikaš ili čorbast pasulj bude nedeljama posle konzumiranja pohvaljivan.
U porodičnom dvorištu, gde su veselo obešeni mali džakovi tek ubranih paprika, gradacija crvene boje – od najsvetlije do najtamnije. U tom tonu dočekala nas je i naša domaćica Biljana, tek pristigla iz Sombora, gde je zaposlena u Institutu za javno zdravlje.
Nema ova vredna žena vremena za predah uz omiljenu knjigu ili seriju, sve svoje slobodno vreme posvetila je porodičnom biznisu. Biljana kaže da im se iz dana u dan povećava broj novih mušterija a i stare im ostaju verne. Razlog tome ona vidi u činjenici da se njihova paprika ukusom i bojom izborila za svoje mesto u ostavama domaćica.
A sudeći po planovima Biljane, Stipana i njihovih sinova, mnogo će još paprikaša i gulaša zamirisati i osvajati prva mesta, uz njihovu začinsku papriku, na brojnim gastronomskim manifestacijama, po kojim je njihovo drevno vojvođansko selo – Bački Monoštor nadaleko čuveno.
Opširnije pogledati u prilogu.
