Iako se naši sagovornici, 41-ogodišnji Slobodan Krišan iz Mokrina i 53-ogodišnji Željko Kurunci iz Banatske Topole ne poznaju, zajednički imenitelj za ovu dvojicu uzornih domaćina, koji su rođeni na selu, i voleli bi da i kraj radnog i životnog veka dočekaju u njemu, jeste nostalgija za nekadašnjim vremenima. Slobodana smo zatekli na njivi tokom poslednje provere pšenice pred žetvu, i tom prilikom smo ga našim pitanjima podstakli da se podseti nekih dečačkih dana, kada je uz babu i dedu prisustvovao žetvenim mobama. Njemu kao detetu je bio najdraži deo kada bi žene raširile ćebe ispred prikolice, i servirale im pravi banatski fruštuk, sa domaćom šunkom, kobasicama, barenih jaja i krompira, paradajza. Nakon takvog doručka, nijedan fizički posao im nije bio težak, nostalgično je dodao ovaj ratar iz Mokrina, koji obrađuje oko 100 hektara zemlje.
Promene u selu
Danas, ceo taj posao može da se završi za dva sata u savremenim traktorima i kombajnima, ali se sa setom prisetio atmosfere i štimunga koji je vladao među ljudima, dok su udruženi završavali sezonske poslove, iako se sve radilo ručno, na vrelom suncu. Nema više ni komšijskih obilazaka, život na selu se promenio za 180 stepeni, u odnosu na ranije godine.
Meštani Mokrina, rodnog sela Mike Antića i Raše Popova, raznim aktivnostima, događajima i manifestacijama, „ožive“ to mesto više puta u toku godine. Nadaleko čuvene „Tucanijada“ i „Gusanijada“, u njihovo selo dovede veliki broj turista, a i sami meštani se tih dana više druže i razonode. I Slobodan je sa svojim prekaljenim pernatim borcima, učesnik svake „Gusanijade“.
U danu snimanja reportaže, obišli smo njegovo domaćinstvo, kako bismo proverili ima li među guščićima neka nova šampionska nada za takmičenja u godinama koje slede. Žao mu je starih vremena kada su se ulice, trotoari beleli od gusana, nije bilo domaćinstva u kojem se nisu gajili guske i guskovi, taj broj je bio oko dve hiljade, što danas nije slučaj.
Svi bi da rade kao IT stručnjaci, a selo postaje pusto
Sve je manje gusaka, ali i goveda i svinja, jer su starije generacije izumrle, a mlađi Mokrinčani, ne vide perspektivu u poljoprivrednoj proizvodnji. Slobodan je među retkim mlađim proizvođačima, koji je od malih nogu znao da će mu poljoprivreda biti životni poziv.
Poljoprivreda „teče i venama“ njegovog nešto starijeg kolege ratara, Željka, koji nam je ispričao koji je bio njegov dečački san. Želeo je, kaže, po završetku srednje Poljoprivredne škole, da radi kao poslovođa na jednoj obližnjoj seoskoj ekonomiji. Taj san mu se nije ostvario, ali ga je život odveo u preduzetničke vode, sa rođenim bratom Zoltanom su osnovali poljoprivredno gazdinstvo i posvetili su se proizvodnji lekovitog i začinskog bilja, gde je brat zadužen za marketing i prodaju, a on je organizator proizvodnje.
Od jutra arpadžika je nekada mogao da se kupi nov Stojadin
Ovaj ponosni meštanin Banatske Topole kaže da je to selo pre nekoliko decenija bilo nadaleko čuveno po proizvodnji arpadžika. To je bio, kako ističe, jako težak, ali unosan posao, sa unapred dogovorenim otkupom za Holandiju, a ono što je poražavajuće, jeste činjenica da se taj luk danas uvozi iz Holandije u našu zemlju.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina svaka kuća u selu se bavila tom proizvodnjom. Za količinu sa jednog jutra arpadžika domaćini su mogli da kupe novu Zastavu 101, popularnog „Stojadina“. Stariji meštani su stekli radne navike, i dan danas ih možete videti u traktorima na njivama, dok su se mladi preorijentisali na druge, brže i sigurnije izvore prihoda – kaže Željko, podsećajući se vremena, o kojima mu je pričala njegova baka, koja je preživela drugi svetski rat.
Kako mu je pričala, oni su nekada ručno brali kukuruz u decembru, a danas je sve manje onih koji i uz savremene kombajne žele da se bave poljoprivredom. Svi žele da rade u IT sektoru, a za poslove zavarivača, bravara i slično više niko nije zainteresovan, na računarima se ne mogu proizvesti paradajz,paprika ili pšenica, te je Željko već sada zabrinut kakva će biti sudbina njihove proizvodnje, budući da im se u sezoni branja za posao javljaju uglavnom vremešniji ljudi.
Ko ode zadnji neka ugasi svetlo
To bi, pre svega, morala da shvati država, odnosno donosioci odluka, koji bi posle više godina odugovlačenja, trebalo konačno da donesu Nacionalnu strategiju razvoja poljoprivrede, koja bi, po Željkovom mišljenju, zadržala mlade na selu. Jer, kako dodaje, poljoprivredom se ne možete baviti od danas za sutra, morate da imate nekakav plan razvoja, bez kojeg nema ni ličnog ni kolektivnog napretka.
Banatska Topola je nekada imala više od hiljadu stanovnika, danas u tom selu živi i radi oko 460 meštana. Iako osnovna škola još uvek radi, u njoj se školsko zvono oglašava za svega 53-oje dece.
Većina mladih na selu koji imaju dvojno državljanstvo, iskoristili su pasoše Evropske unije i potražili su bolju budućnost negde na zapadu, a ono malo meštana koji su ostali, uglavnom se po završetku dnevnih poslova, zaključavaju u svoja četiri zida, razočarano nam je pričao Željko.
Iako se banatska sela rapidno gase, ovaj jugonostalgičar i ljubitelj seoskog života, daje sve od sebe da raznim aktivnostima, zadrži mlade u rodnom mestu. Njihov fudbalski klub je počeo da niže dobre rezultate i plasirao se u viši rang takmičenja, a naredna Željkova „misija“ je da se u selu formiraju Literarna sekcija i Kulturno-umetničko društvo, kako bi se mladi družili i zajedno usavršavali.
Manja mesta, u kojima postoji samo jedna kafana i dve prodavnice, teško da će ikome od mlađih, biti dovoljno jak motiv da ostanu da žive u njemu i zasnivaju svoje porodice. – zaključuje naš sagovornik.
Opširnije pogledajte u video prilogu na početku teksta.
Sagovornici: Slobodan Krišan iz Mokrina i Željko Kurunci iz Banatske Topole, poljoprivrednici
