Porodica Rmušić iz Savinog Sela je svoje planove i ambicije usmerila ka stočarstvu. Imaju farmu krava i uzgoj ovaca. Nije lako biti stočar, kaže domaćin kuće, Dragomir Rmušić. Radi se svaki dan, i na svetac, slavu, rođendan, ali lako čovek to zavoli. Nedostaje samo malo boljih otkupnih cena i pametnijih poteza u agrarnoj politici, pa da slika bude svetlija, smatra naš sagovornik. Prvih 20 ovaca je kupio od otpremnine, kada je otišao iz firme. Danas stado broji oko 300 grla, što nikako nije zanemarljivo. Dragomirova računica govori da se bez 120 ovaca ne može živeti, a toj matematici svakako doprinose i trenutne subvencije.
“Da nema tih subvencija, teško bi mi izašli na kraj. Moraš joj spremiti hranu, kukuruz, detelinu, sve to košta. Ali zato su pašnjaci zakon. Međutim, svi pašnjaci su preorani.” – kaže Dragomir.
ZABRANJENA “NOMADSKA ISPAŠA”
Iza ekonomskog dvorišta, nalazi se pašnjak te su ovce veći deo dana na paši. Međutim, postoji jedan apsurd, a to je da je tzv. nomadska ispaša ovde zabranjena, pa Rmušići često plaćaju kazne zbog ispaše ovaca.
“Imamo pašnjak odmah iza kuće, ali nas slikaju, mi plaćamo kazne, idemo kod sudije za prekšaje…ni ne znam šta to znači kada kažu nomadksa ispaša zabranjena. Vratiti pašnjake seljacima, to se mora urediti.” – priča Dragomir.
Rmušići se bave i mlečnim govedarstvom, ne bi li imali češći priliv novca, a utovi se i po koji bik. Međutim, kao i većini poljoprivrednika cena nafte pokvari svaki biznis plan, kaže Dragomir.
“Da ti kažem, svi hvalimo ovce, a svi držimo krave. Kroz mleko se jedino može neki dinar češći obezbediti. Ali je i cena mleka loša. Ma nafta je najveći problem. Za 6 litara mleka, ti možeš kupiti 3 litre nafte, to je ništa.” – napominje Dragomir.
Ima Dragomir dva sina koja su takođe maksimalno uključena u stočarsku proizvodnju na gazdinstvu. Želja našeg domaćina je da obojica ostanu na porodičnom imanju i da nastave da ga unapređuju, a ne da idu u inostranstvo i budu stranci u tuđini. Ali nedostaje dosta toga da bi omladina ispunila ove želje, smatraju naši domaćini. Pa ipak, nadajući se u bolje sutra, svako jutro se valja poraniti i brinuti o “blagu” kako su nekada ljudi nazivali stoku koja tada i jeste bila upravo to, nešto dragoceno od čega se živelo.
