Kada je traktor ušao u sela, konji su izgubili svoju prvobitnu ulogu. Međutim, i dalje ima entuzijasta koji neguju i čuvaju tradiciju uzgoj lipicanera. Jedan od njih je i Zoran Turaković kojeg je ljubav prema konjima dovela u Surduk, selo u kojem i danas vole i drže ove prelepe životinje. Iako se godinama bavio kasačkim i trkačkim konjima, danas je ljubav prema lipicanerima neprikosnovena.
“Lipicaner je dosta bio zastupljen u ovom delu Vojvodine dok je bio u radu, u poljoprivredi. Pogotovo na ovim terenima gde se Surduk nalazi, jer ovde zemlja lakša, dok je u Bačkoj, Banatu, donjem delu Srema zemlja teža, pa su tamo radili sa drugim, većim konjima. Inače voleli su i da ih upregnu u fijakere, da se njima diče.” – priča nam Zoran Turaković.
A ovi lipicaneri zaista jesu za diku. Naš domaćin u štali ima prave šampione koji su okićeni mnoštvom nagrada, te su te svoje osobine preneli i na brojno potomstvo koje takođe osvaja najvrednija priznanja širom zemlje.
“Ovaj pastuv je 7 puta bio šampion Srbije, 6 puta na Sajmu u Novom Sadu i jednom na Kelebiji. Sad već ima 13 godina i ne može više da se takmiči, jer se oni takmiče od 3. do 13. godine. Sada ga više ne vodim, ali je ozbiljan priplodni konj koji je iza sebe ostavio mnogo potomstva. Ova moja kobila je njgova ćerka i ona već ima 2 šampionske titule.” – kaže nam naš domaćin.
NEOPHODNA EDUKACIJA STRUČNIH SLUŽBI
Lipicaneri su prešli i u sportska takmičenja, te zaista zahtevaju dosta rada, brige i treninga, kaže nam naš domaćin. Na žalost, u našoj zemlji ne postoje subvencije za držanje konja. Možda bi upravo one pomogle da se sačuva njihov broj ili što da ne, i poveća. Međutim, nije to najveći problem u domaćem konjarstvu. Ono na čemu bi se moralo poraditi jeste edukacija tzv. stručnih lica koja su zadužena za selekcije i obimnu papirologiju koja prati i konjarstvo, dodaje Zoran.
“Tu smo svi jako razočarani. Stručne službe ne znaju da rade svoj posao, nema tu preporuka, licenciranja… Te stručne službe se bave i svinjama, ovcama, kravama, a konjima baš i ne. Em nas ima malo, em smo bačeni u stranu.”
Ono što im još smeta jeste to što se za neophodne papire, odnosno pedigre, čeka jako dugo, dodaje naš sagovornik. Što je pravi paradoks, jer se danas sve radi kompjuterski, sve je umreženo, a na pedige se čeka i po tri godine, ističe Zoran.
“Imamo u klubu pastuva koji sad već ima tri godine i još čeka na pedigre. Nekada se to vodilo ručno, krasnopisom, pa nikada nije bilo problema za dokumntaciju. Sada je sve kao kompjuterski, umreženo, a toliko čekamo za papire. Mi stalno nešto plaćama, a uslugu nikakvu ne dobijamo.” – požalio se naš domaćin.
U štalama našeg domaćina uvek je bilo preko 10 grla, međutim smanjio je na tri, baš zbog svega što se dešava u domaćem konjarstvu. I ove godine će povesti ovu prelepu kobilu, a kada smo se dotakli sajma, Zoran apeluje da se uslovi i za životinje i za ljude koji tamo moraju da borave bar 10-ak dana, malo poprave, kako bi čitav koncept izlaganja i takmičenja bio na jednom pristojnijem nivou.
