Za Radišu Filipovića iz sela Bubušinac, nadomak Požarevca može se reći da je čitav život u sedlu. Ljubav i naklonost prema konjima iz dečačkih dana, u kasnijim godinama samo je postajala jača i zadržala se do današnjih dana. Govoreći o svom prvom susretu sa tim plemenitim životinjama, Radiša napominje da ni njemu ni njegovoj supruzi Ljiljani, konjarstvo nije hobi već način života.
Konjarstvo kao način života
Uz radne konje koji su im bili od velike pomoći u radu na poljima, imali su Filipovići i konje koji su statirali u brojnim domaćim filmskim spektaklima, što je u to vreme bilo i dobro plaćeno.
Ljubav prema konjima nije prestajala ni u godinama kada je kao autoprevoznik radio i živeo u Austriji. Zbog prirode posla imao je prilike da poseti najuzornije ergele širom sveta, a stečena iskustva primenio je i u svojoj odgajivačnici u rodnom Bubušincu. Kaže da poznaje mnogo konjušara koji su vremenom postali zaljubljenici u konje ali da on spada u red onih kojima je ta ljubav bila neizbežna jer mu je utkana u genetski kod.
Lipicaneri – oličenje lepote
Držao je, kaže Filipović, i konje galopere ali, od kada su mu lipicaneri „ukrali srce“, svoj životni i radni prostor oplemenio je tom elegantnom, ponosnom, karakternom i cenjenom rasom konja. Kaže da su i supruga i on uspeli da ostvare neverbalnu komunikaciju sa svojim ljubimcima i da je ta ljubav uzajamna od prvog dana.
Radiša, koji je 70-tih godina iz tadašnje Jugoslavije, otišao trbuhom za kruhom u Austriju, gde je, pored ostalog bio i jedan od osnivača dijaspore u Beču, negovao je i u tim danima svoju ljubav prema konjičkom sportu i bio je čest posetilac hipodroma. Zanesen gracioznošću jedne od najpoznatijih rasa – lipicanerima odlučio je da se „potkuje znanjem“ o svim neophodnim detaljima za njihov uspešan uzgoj.
Važno je „potkovati“ se znanjem o uzgoju lipicanera
Konjarstvo je isuviše kompleksno da bi se u njegove tajne moglo preko noći pronići. Meseci pa i godine su potrebne da biste uspeli da spoznate kako da od tih životinja izvučete njihov maksimum.
Korisne savete i smernice u radu proteklih godina, Radiša i njegova supruga dobijali su i od stručnog saradnika Poljoprivredne stručne službe u Požarevcu, diplomiranog inženjera za stočarstvo, Daneta Hrkalovića, takođe velikog zaljubljenika ali i poznavaoca prilika u domaćem konjarstvu. Kako ističe Hrkalović, naša zemlja ima vrhunska grla lipicanera po odgajivačnicama u Vojvodini i drugim krajevima, ali su ti potencijali, prema njegovom mišljenju, još uvek nedovoljno prepoznati.
Junaci Montevidea na ergeli Filipovićevih
Radišina supruga, Ljiljana kaže da su lipicaneri na njihovom gazdinstvu kao kućni ljubimci i deo su njihovog života. Raduje je činjenica da su tu ljubav nasledile i najmlađe generacije Filipovića.
Svaka od kobila i pastuva ima prepoznatljivo ime nekog od junaka iz poznatog srpskog filma „Montevideo, Bog te video!“. Kada smo ih obilazili, imali smo priliku da se poigramo sa Tirketom, Blagojem, Mošom i uverili se u njihovu plahovitost ali u isto vreme i pitomost i druželjubivost.
Na njihovoj ergeli raritet miliona vredan
Njihova grla dobitnici su brojnih šampionskih titula i priznanja. Radiša nam je na kraju razgovora otkrio i jednu zanimljivost vezanu za lipicanere. Kako nam je ispričao ovaj domaćin, ždrebad na rođenju budu potpuno crna, kasnije dobijaju sivu boju a u sedmoj godini u potpunosti pobele i počnu da liče na svoje majke.
On poseduje pastuva koji se smatra pravim raritetom. Prema njegovim rečima, od hiljadu takvih pastuva samo jedan ostane tamne boje do kraja života, što se smatra retkom pojavom, i to ga ispunjava dodatnim ponosom što se upravo na njegovoj ergeli rodio jedan takav konj.
Radiša i Ljiljana kažu da su zadovoljni postojećim brojem i kvalitetom grla i da nemaju ambicije da povećavaju kapacitete, kako bi svu ljubav i pažnju mogli da poklonili svojim sada već ravnopravnim članovima porodice.
Opširnije pogledati u prilogu.
